Moskva – RASIN PERSONAL PORTAL

Posle prvog boravka u Sovjetskom Savezu moj život je krenuo nekim novim putevima. Studije, zaposlenje u Institutu „Mihajlo Pupin“ bavljenje računarskom tehnikom. Sve je to nekako ličilo na otelotvorenje sna, koji nisam ni smeo da sanjam. U sve to se umetnulo i služenje vojnog roka i skoro jednogodišnje odvajanje na sporedni put življenja. Moskva je bila kao šlag na torti.

Brojao sam poslednje vojničke dane u Sarajevu. Kad stiže nejasna informacija da su iz Instituta tražili da im se dostavi moj pasoš. Pošto telefonom ne dobih bliže informacije, po okončanju vojnog roka uputih se prvo u Beograd. Konačno saznadoh o čemu se radi. Određen sam da budem deo tima koji će realizovati projekat PMO. I da zbog toga treba za dve nedelje da putujemo u Moskvu. I tako Moskva postade grad u kome ću od narednih šest godina provesti oko dve godine. Bila je to prilika, da pored radnih obaveza bliže upoznam grad na istoimenoj reci. Ako se to može uopšte uraditi, čak i kad u njemu živiš.

Tokom tih boravaka upoznaću Moskvu kroz sva godišnja doba. Iskusiću šta znači svakodnevno prelaziti ogromna rastojanja. I šta znači kada veliki grad ima metro. Ovo neće biti priča o Moskvi sa aspekta onoga šta ima da se vidi, već šta može da se doživi. Ali da ne dužim, evo te priče.

U Čačku, 20. oktobra 2022. godine

PMO kao simbol jednog života

Posle osam godina ponovo sam stupio na tlo Sovjetskog Saveza. Ne sećam se da li je to bio let JATa ili AEROFLOTa. Uglavnom u to vreme na relaciji Beograd – Moskva leteli su Tupoljev TU – 154 i Boeing 727. Po izgledu i karakteristikama to su bili veoma slični avioni. Oba su imala onaj treći motor u repu. U Moskvu smo stigli 19. novembra 1980. godine. Dočekao nas je novi moderni aerodrom Seremtjevo II. Izgrađen je za potrebe Olimpijskih igara, koje su u julu te godine održane u Moskvi. Bile su to krnje igre, jer su ih zbog ulaska vojske Sovjetskog Saveza u Avganistan bojkotovale SAD i još neke zemlje.

Neka nova Moskva

Zbog Olimpijskih igara u Moskvi je bilo puno novina. Pre svega novih hotela. U jedan takav novi hotel, Centralni dom turista smestili su i nas četvoricu. Danas se hotel naziva Astrus Moscow City Hotel. Hotel se nalazi na jugo – zapadu Moskve. Glavno zdanje hotela ima 35 spratova. Hotel ima bazen spa centar, fitnes centar. U blizini hotela je metro stanica Jugozapdnaja na prvoj metro liniji, koja je izgrađena u Moskvi. Hotel se nalazi u najdužoj moskovskoj ulici Lenjinski prospekt 146. Treba ukazati na zanimljivosti označavanja kućnih brojeva, koji se dodeljuje celoj zgradi, a ne pojedinim ulazima. Zato je kućni broj hotela 146 iako se on nalazi na desetak kilometara od početka prospekta. Trg na kome počinje Lenjinski prospekt nekada se zvao Oktobarski, a danas Kalužski. Na trgu se nalazi spomenik Lenjinu, koji je posle propasti SSSR bio sklonjen. Ali je kasnije vraćen na svoje mesto.

Pošto smo se smestili u hotel imali smo priliku da se upoznamo sa jednim ovdašnjim običajem. Naime popodne kompletna ekipa sovjetskih kolega sa projekta došla je u hotel. Tom prilikom su nam priredili zakusku uz obaveznu votku. Zakuska se sastojala iz kobasice, sušene ribe, sira, maslaca, mariniranih pečuraka.

Krenuše radni dani

Hotel u kome smo bili smešteni nije slučajno odabran. Jer se nalazi relativno blizu Instituta problema upravljanja, gde će biti naše radno mesto tokom boravka u Moskvi. Institut se nalazi u Profsojuznoj ulici broj 56, koja je praktično paralelna našem prospektu. Povezuje ih ulica Mikluho Maklaja, koja upravo počinje kod našeg hotela. Kolege, sa kojima ćemo sarađivati upoznali smo prilikom već pomenute zakuske. Naša saradnja će se odvijati sa saradnicima Laboratorije broj 9, čiji je rukovodilac Albert Fjodorovič Volkov. Kolege su Ruben Asratjan, Aleksej Makarov, Nađa Volodina, Nataša Dagureva i Saša Tjurin. Pored njih sarađivaćemo i sa kolegama iz drugih instituta, kao što su Kolja Jemeljanov, Andrej Lemon, Serjoža Sverdlov.

U Institutu ćemo dobiti na raspolaganje posebnu prostoriju u kojoj će se održavati i svi radni sastanci. Po nas će svako jutro oko 10 sati dolaziti službeni auto, naravno bila je to crna „Volga“. Pošto ćemo u Institutu ostajati otprilike do 17 sati tamo ćemo i ručati. Za saradnike Instituta postoji tzv. stalovaja, tj. trpezarija, gde se jelo uzima na traci. Za važnije članove kolektiva i goste postoji posebna prostorija u kojoj smo mi ručavali. Ručak je uglavnom bio standardan, supa ili čorba (boršč ili soljanka), glavno jelo (komad mesa sa prilogom) i desert. Uz ručak smo obično popili i čašu soka ili mineralnu vodu.

Projektni sastanci

Projektni sastanci počeše sa upoznavanjem problema za čije je rešavanje trebalo projektovati specijalizovani računar. Obično je taj deo radnog dana trajao do ručka. Posle ručka smo nas četvorica, Veselin Potić, Bora Lazić, Dule Velašević i ja analizirali informacije koje smo pre podne dobili. Pokušavali smo usput da izvučemo određene zaključke. Ja sam sve vreme imao ulogu i zapisničara, pokušavajući da zapišem ono što su nam sovjetske kolege pričale. Te papire će kasnije ukoričiti i oni će do danas ostati svedočanstvo kako su se nekada realizovali projekti.

Za mene je mnogo toga o čemu se diskutovalo na projektnim sastancima bilo novo. Pogotovu oni delovi koji su se odnosili na baze podataka. Jer razvijani procesor, između ostalog je trebalo da bude hardverska podrška radu sa bazama podataka. S druge strane procesor je trebalo da obezbedi brže izvršavanje sistema multiprocesnosti na računaraim iz serije ES. To su bile sovjetske verzije IBM računara iz serije 360. Moje inženjerske aktivnosti do tada su bile vezane isključivo za hardver pa nisam ima znanja iz operativnih sistema.

Nešto između

Tokom vikenda smo bili slobodni. To smo koristili da obiđemo znamenitosti Moskve. Pošto je bio kraj novembra, kada smo stigli u Moskvu sačekao nas je sneg i mraz. Iako je povremeno temperatura padala i ispod – 20 stepeni subjektivni osećaj nije ukazivao na hladnoću. Jer je vazduh suv. Da je baš niska temperature ukazuje lepljenje nozdrva. To iskustvo sam doživeo jedne večeri kada smo se vraćali iz grada. Bilo je oko jedanaest sati. Kad smo izašli iz metro dočeka nas ledena moskovska noć. Upravo sa lepljenjem nozdrva. Rekoh – „Ima ispod 20 stepeni“. Na to odgovori Dule Velašević – „Ma kakvi, nema više od minus pet“. Po dolasku u hotel običaj je bio da se nađemo kod nas u apartmanu na čašicu razgovora pre spavanja. Po navici uključih televizor. Završavalo se pretponoćno izdanje vesti. Spiker saopšti da je trenutno u Moskvi minus 25.

Par puta smo uveče izašli na večeru u neki od moskovskih restorana. Na mene je najveći utisak ostavio gruzinski restoran „Aragvi“. U njemu su baš služena nacionalna gruzinska jela. Što nije slučaj sa nekim drugim restoranima iako im je ime asociralo na neki od krajeva Sovjetskog Saveza. Domaćini su nam organizovali svečanu večeru u hotelu „Moskva“. Volkov, mislim pomalo zlurado uspe da napije Velaševića. Što uostalom i nije bilo teško. Makarov, koji je sedeo pored mene, ratko reče – „Sa Albertom Fjodorovičem ne treba se takmičiti“.

U hramu baleta i opere

Jedno veče smo posetili i Boljšoj teatar. Gledali smo operu Pjetra Maskanjija „Cavalleria rusticana“. Treba ukazati na jednu zanimljivost ovdašnjih pozorišta i koncertnih dvorana. U njima se nalaze dobro snabdeveni bifei u kojima se služe probrane zakuske i deserti. U pauzam nastaje prava trka ko će pre da stigne do bifea. Ponekad mi se činilo da mnogi „uživaju“ u kulturnim događajima samo da bi mogli da se posluže u bifeu. Takođe, posetili smo i koncert nekog od poznatih njihovih ansambala pesama i iagara u Kongresnom dvorcu u Kremlju.

I hramu slikarstva

Između ostaloga posetismo i Tretjakovsku galeriju u kojoj se nalaze. Radi se o galeriji koja je jedna od najvećih u Rusiji. U njoj su izložene slike najpoznatijih ruskih slikara. Naročito su bogate zbirke ikona iz perioda od XI do XVII veka. A takođe i zbirke ruskog slikarstva od XVIII do početka XX veka.

Tokom posete Bora i Dule odlučiše da napuste galeriju i potraže gde bi mogli da popiju kafu. Ubeđivasmo ih da to u Moskvi baš i nije jednostavno. Ali nisu se dali ubediti. Dogovorismo se gde i kad da se nađemo i oni odoše. Kad smo se kasnije ponovo našli bili su veoma razočarani. Jer su jedva našli nešto što im je odgovaralo, a tu su morali da čekaju na mesto.Pogotovu su bili razočarani što nisu mogli da uz lošu kafu popiju i po konjak.

Zagorsk

Jednog dana domaćini nam predložiše da za vikend odemo u posetu u Zagorsk. U njemu se nalazi jedan od tri manastira, koji imaju naziv carske lavre – Troicka lavra. Manstir Svete Trojice oko koga se formirala ova lavra podigao je ruski svetitelj Sergej Radonješki. Te godine u Sovjetskom Savezu je proslavljano 600 godina od Kulikovske bitke. U ovoj bici veliki knez Dmitrij Donskoj pobedio je Tatare. Vojsku i samog kneza, pre bitke je blagoslovio Sergej Radonješki. Ova bitka je predstavljala prekretnicu u ruskoj istoriji. Jer je posle nje došlo do oslobađanja od tatarskog ropstva. I što su se posle dužeg vremena ujedinila skora sva ruska kneževstva.

Carska lavra

Trojicka lavra je najvažniji manastir i duhovni centar Ruske pravoslavne crkve. Nalizi se oko 70 kilometara severo – istočno od Moskve, na putu za Jaroslav. Manastir je osnovan 1345. godine, kada je sveti Sergej Radonješki podigao drvenu crkvu u čast Svetog Trojstva na brdu Makovec. Od 1991. godine Zagorsk se ponovo naziva Sergejev posad, kako je zvao do 1991. godine. U periodu od 1991. do 1930. godine kada je dobio naziv Zagorsk, grad se nazivao Sergejev.

Moskva nas je ispratila gotovo snežnom mećavom. Kombi se jedva probijao kroz nanose snega na putu. Ali bio je to pravi ambijent za posetu ovom mestu. Posebno je upečatljivo bilo prisustvo službi u hramu Trojice Sergeja, gde se nalazi grob sa moštima Sv. Sergeja Radonješkog. U sasluženju učestvuje običan narod, najviše žene koje su u crkvu navratile na nedeljno bogosluženje i da se provuku ispod ćivota sa moštima sveca. Pored Troickog sabora u okviru manstira se nalaze i Uspenski sabor, crkva prepodobnih Zosima i Savatija, crkava u čast rođenja Jovana Preteče, crkva u čast Silaska Svetog Duha, crkva Presvete Bogorodice, crkva Nikona Radonješkog i Trapeznaja crkva. Takođe, ovde se nalazi i zvonik visine 88 metara. On je za 11 metara višo od zvonika Novo – devičijeg manastira. I 6 metara viši od zvonika Ivana Velikog u moskovskom Kremlju.

Posle posete lavri ručamo u restoranu na periferiji Zagorska. U međuvremenu mećava je prestala. Ali je vožnja i dalje usporena tako da u Moskvu stižemo u kasnim večernjim časovima. Sam direktor Instituta akademik Trapeznikov je zvao Volkova da proveri da li smo se bezbedno vratili.

Snalaženje

Tokom boravka u Moskvi dobijali smo dnevnice, čini mi u iznosu od 15 rublji. To je za osnovne troškove bilo više nego dovoljno. Jer troškovi ishrane, posete muzejima, prevoza, uključujući i taksi bili su zaista mali. Čak se moglo ponešto i kupiti. U to vreme mene su najviše interesovale knjige i gramofonske ploče sa klasičnom muzikom. Međutim, pokazaće se da par meseci posle Olimpijskih igara u Moskvi može da se kupi i nešto od robe sa zapada. Npr. originalni parfemi. Ali i kvalitetna roba od pamuka, lana i svile.

Mi smo imali i naše dnevnice, koje su bile iskazane u tzv. obračunskim dolarima. Tzv. Garantno pismo se moglo realizovati u specijalnim bankama. Jedna od takvih banaka je postojala u najvećem moskovskom hotelu „Rusija“. Hotel je zatvoren 2006. godine, a onda je započeto njegovo rušenje. Rušenje je završeno 2010. godine. Na mestu hotela podignut je park „Zaradje“. S obzirom na nepovoljan zvanični kurs dolara u odnosu na rublju niko nije realizovao dnevnice. Već su one realizovane u Jugposlaviji, deklarišući to uštedom na putovanju.

Kolja

Da bi ipak imali dovoljno novca za svaki slučaj pribegavalo se nošenju robe. I njenoj prodaji. Radilo se o tzv. deficitarnoj robi u koju su spadale farmerke, moher vuna, žvakaće gume, gramofonske ploče. Možda danas to izgleda pomalo blesavo, ali je bilo tako. Farmerke su prodavane za 120, kilogram moher vune za 60, kutija žvaka za 60, a ploče 25 rublja po komadu. Veza za trgovinu bio je čuveni Nikolaj, poznatiji kao Kolja. Upoznao ga je neko od kolega koji je pre nas bio u Moskvi. Od njega smo dobili broj telefona.

Razgovor je tekao normalno – „Mi smo doputovali iz Beograda, kada možemo da se vidimo“. Rekli bi mu svoju lokaciju, a on nama vreme kada će doći do hotela. Radilo se o mlađem čoveku koji je vozio Ladu i bio obučen u crni kožni mantil. Pošto bi seli u kola on bi nas odvezao na neko skriveno mesto, gde ima drveća i šiblja. To bar u slučaju našeg hotela nije bilo teško. Mi bi mu rekli šta imamo, on bi rekao svoju cenu. Bilo je malo cenjkanja, ali se posao brzo završavao. Jer smo se i mi i on plašili da nas ne zaskoči milicija.

Moskovska iskustva

Kao što rekoh boravak u Moskvi nisam video kao priliku za kupovinu. Međutim, pokazaće se da ipak ima šta da se kupi. I ranije sam u Beogradu imao naviku da kupujem knjige na ruskom jeziku. Pre svega iz matematike i fizike. Međutim, kada sam počeo da se bavim računarskom tehnikom otkrio sam još jednu mogućnost. Utvrdio sam da postoje ruski prevodi mnogih značajnih knjiga iz oblasti računarstva. Bile su neuporedivno jeftinije od originala. U Moskvi sam pored čuvenog Doma knjige na Kalinjinskom prospektu otkrio i Dom tehničke knjige. Ova prodavnica se nalazila na Lenjinskom prospektu. A u njima sam otkrio originalne stručne knige iz računarstva na engleskom jeziku. Doduše cena je bila desetak puta veća od ruskih prevoda. Ali bila je to jedinstvena prilika da se dođe do dragocene literature.

Takođe, u velikoj robnoj kući CUM otkrih da se prodaju originalni francuski parfeni. Kupih Fidji Guy Laroche, a kasnije i Lancom. Cena je bila oko 30 rubalja. Takođe, nađoh na kvalitetne pamučne sportske majice, tzv. T shirts iz Perua. I to velike brojeve, što je za mene bio najveći problem. Iz razgovora sa kolegama shvatih da je sve to stavljeno u prodaju tokom Olimpijskih igara. Sada su iznošene preostale zalihe.

Takođe, kupih i kvalitetne stolnjake od lana. Konačno kupih i veći broj gramofonskih ploča sa klasičnom muzikom. Mesec dana boravka brzo prođe. U Beograd se vratismo uoči Nikoljdana. Moskva nas je čekala već u martu sledeće godine.

Za mnom

Tokom boravka u Moskvi desio se i jedan interesantan događaj vezan za kupovinu. Kolega Saša Tjurin nam je pokazao samoposugu u blizini našeg hotela. Po njegovom mišljenju radilo se o dobro snabdevenoj prodavnici. Obzirom da u hotelu nismo imali doručak nije na odmet bilo imati u frižideru sir, nešto suhomesnato i npr. kefir.

Jedno popodne krenusmo da proverimo Sašine tvrdnje. Naravno sačeka nas jedna standardna moskovska samoposluga, kakvih na periferiji ima puno. Kad smo izašli napolje počela je da pada kiša. Stadosmo da većamo da li da sačekamo ili da idemo i malo pokisnemo. Bora odlučno reče – „U jesen se ne čeka da kiša prestane“. Kad smo posle stotinak metara stigli do Lenjinskog prospekta i krenuli ka hotelu, počela je prava oluja. Vetar je tako jako duvao da se moglo ići samo natraške. Naravno kiša je žestoko lila. kad smo stigli naspram našeg hotela sve je najednom utihnulo i kiša, i vetar. Tri dana sam sušio kaput na radijatoru u kupatilu. Posle toga je Vesko nazvao Boru – Kutuzov.

Zanimljiv slučaj, kad je kupovina u pitanju desio se i u Gastronomu u Stolešnikovom pereulku. Tu smo otkrili da imaju odličan tvrdi sir i zatražismo kilogram. Prodavačica reče da ne možemo da kupimu tu količinu. Ali nam pomože jedna starija gospođa, koja reče prodavačici – „Njih su četvorica“. Tako ipak dobismo željeni kilogram sira.

Sigurno je bilo još zanimljivih detalja iz tih novembarsko/decembarskih dana. Ali prošlo je više od četiri decenije. Sećanja su pomalo izbledela, a i odavno se nisam sećao tih dana. Jer su se Dule i Bora preselili u večnost. A sa Veskom se nisam video desetak godina.

MOSKVA - Nastavak putovanja

U Moskvu se ponovo uputismo krajem marta 1981. godine. Ekipi se pridružio i Jovan Đorđević, koji se početkom godine vratio sa doktorskih studija iz Mančestera. U međuvremenu je proveo i godinu dana na postdoktorskim studijama u Pitsburgu na univerzitetu Karnegi – Melon. Sve je uglavnom bilo isto kao i prvi put. Isti hotel, isti okvir rada. Samo smo se ovoga puta malo približili konkretnim rešenjima procesora. Pošto nas je bilo petorica sada su po nas dolazile dve crne „Volge“ umesto jedne. I aktivnosti van radnog vremena su uglavnom bile iste. Mala novina su bili naši interni radni sastanci po povratku u hotel. Na njima smo razmatrali projektne sastanke i ideje koje su na njima iznošene. Posle toga smo obično odlazili u bar koji se nalazio na najvišem spratu hotela.

Kada smo stigli u Moskvu ona je još uvek bila okovana snegom i ledom. Ali sa svakim novim danom se osećao dolazak, istina spor, proleća. Uobičajeno vikendom smo odlazili u grad u kupovinu, ili u neki restoran na večeru. Boravak smo iskoristili i da jednog vikenda odemo do Lenjingrada. Po karte za avion smo otišli u kancelariju Aeroflota koja se nalazila u hotelu Metropol. Dok smo se dogovarali ko će da kupuje karte, s obzirom na znanje ruskog jezika nismo ni primetili da se na šalter uputio Dule Velašević. A u našoj grupi on jedini nije znao ni da bekne ruski.

Kad projekat utihne

U Beograd se vratismo sa manje više jasnim stavovima šta treba isprojektovati. Ali aktivnosti na projektu se nekako usporiše. Kolege iz Moskve dođoše u Beograd na nastavak rada tek posle godinu i po dana. Do sledećeg boravka u Moskvi proćiće pune četiri godine. U međuvremenu postavljalo se i pitanje da li će se projekat nastaviti. Za potrebe izrade magistarskog rada boraviću dve sedmice u Moskvi. Ali taj boravak nije tretiran kao deo aktivnosti na projektu PMO.

Sam u MOSKVI

Cilj mog putovanja u Moskvu bio je sticanje potrebnih informacija za izradu magistarskog rada. Put i boravak je plaćao Institut tako da nisam mogao da računam na boravak u skupom hotelu CDT. Zato smo zamolili kolege iz Moskve da mi rezervišu smeštaj u hotelu „Južnaja“. Hotel se takođe nalazio na Lenjinskom prospektu, ali bliže centru Moskve. Od tada je prošlo četiri decenije. Pošto sam bio sam i nisam ima sa kim da se podsećam na te dane, mnogo toga je izbledelo. Ipak zahvaljujući Internetu osvežih pamćenje.

Hotel se nalazio, a i danas je tu na broju 87 Lenjinskog prospekta. Tačnije na uglu Lenjinskog prospekta i ulice Garibaldi. Ali više ne radi. Nađoh čak i fotografiju iz 1963. godine kada je hotel bio nov. Na fotografiji zaista izgleda impozantno. Dvadeset godina kasnije izgledao je prilično zapušteno. Verovatno je bio namenjen domaćim gostima. Izgleda da su gosti sami spremali hranu, jer se osećao miris zaprške, pre svega luka.

Ulica Garibaldi je spajala Lenjinski prospekt i Profsajuznu ulicu, gde je bio Institut. Njom je išao autobus kojim sam stizao do metro stanice Novi Čerjomuški, a onda sam metroom stizao u Institut. U prizemlju hotela na strani prospekta nalazila se prodavnica tehničke robe u koju sam često zalazio.

Nove vizure Moskve

Ovaj deo Moskve između Lenjinskog prospekta i Profsajuzne ulice naziva se reon Novi Čerjomuški. Ovde se nalazi poznata Čerjomuška pijaca. U to vreme tu su se mogli kupiti proizvodi sa malih seoskih poseda. Roba je bila puno kvalitetnija od one u prodavnicama, ali i znatno skuplja. Jedan dan sam iz Instituta svratio na pijacu, što je za mene bio poseban doživljaj.

Jedno veče sam otišao na baletsku predstavu u Boljšom teatru. Tu sam upoznao neke naše turiste. Pošto su me pitali gde se može dobro večerati u Moskvi, predložio sam im „Aragvi“. Otišao sam zajedno sa njima. Tu sam pokazao svoje „umeće“ da sa tri rublje umilostivim livrejisanog vratara da nas pusti u restoran. Koji je inače bio poluprazan. Setih se one priče, kada su Boško, Meda i još neke kolege svratili u „Aragvi“ na večeru. Vratar im je rekao da mesta nema. Ali si oni i pored toga ušli unutra i zatekli praznu salu. Seli su za sto, a onda su došla dvojica konobara i ispred njih odnele sto. Usput komentarišući – „Stol ne rabotajet“.

Slobodno vreme sam provodio u šetnji Moskvom, pokušavajući da obiđem ono što ranije nisam video. Dosta vremena sam provodio i u knjižarama pkušavajući da nađem neku vrednu knjigu iz računarstva. Knjiga na engleskom jeziku više nije bilo, jer su one nabavljene za vreme Olimpijskih igara rasprodate. A nove očigledno nisu nabavljane.

Domaća atmosfera

Jedno veče Ruben Asratjan me pozva na večeru kod njega. Iz Instituta odosmo u nabavku. Kupismo ribu, jaja, pečurke i pivo. Ruben ima stan odmah u uličici pored Linjinskog prospekta u delu koji je bliži Oktobarskom trgu. Pored Rubena i men na večeri su bili Aleksej Makarov i Serjoža Sverdlov. Dok smo mezetili i ispijali pivo gledali smo zanimljiv kviz „Što, gde, kagda“. Pitanja su postavljali gledaoci, a odgovarale su grupe takmičara. Za tačan odgovor takmičari su dobijali knjige. I danas se sećam tri vrlo interesantna pitanja. Šta povezuje pesnika Žukovskog, slikara Bruljova i pesnika Tarasa Ševčenka. Šta znači reč Mir u nazivu Tolstojevog romana „Rat i mir“. I zašto se prozori na krovu Manježa nazivaju – „Gluvi prozori“.

Odgovori su bili više nego zanimljivi. Pesnik Žukovski je na zabavi koju je organizovao slikar Bruljov skupljao novac za oslobađanje iz kmetstva pesnika Tarasa Ševčenka. Reč Mir u naslovu romana odnosi se na svet, a ne na mir. Tako da bi se naslov romana „Rat i mir“ mogao interpretirati kao – Rat i svet u kome se on dešavao. Kada su napravili Manjež ispostavilo se da se plafon ugiba. Pozvali su nekog poznatog majstora, koji je dao da se na tavanici otvore prozori. Naime on je utvrdio da se usled hermetizacije tavanskog prostora stvara nadpritisak. Ti prozori su nazvani „Gluvi prozori“, jer su majstor i cela njegova porodica bili gluvi.

Dvonedeljni boravak u Moskvi brzo prođe. Projekat je i dalje bio na ledu i proćiće skoro dve godine do ponovnog susreta.

MOSKVA - Perestrojka

Početkom 1985. godine završismo prvi primerak procesora PMO i počesmo se spremati za put u Moskvu. Tamo su nas čekali novi izazovi. Prvi da istestiramo napravljeni sistem i da paralelno završimo drugi primerar procesora. Januara te godine u Beogradu pade veliki sneg. Ponekad je bilo teško probiti se do Instituta, ali radilo se udarnički. Krajem februara spakovasmo računare i drugu opremu u dvanaest sanduka i otpremismo za Moskvu. Rade Tatalović, Ljubiša Lazarević i ja se 4. marta uputismo u Moskvu da raspakujemo sanduke i sačekamo ostatak ekipe. Ali kao što obično biva sanduci ostadoše na caraini sve do sledećeg ponedeljka, kada su i ostali trebalo da stignu. Za to vreme nas trojica smo imali praktično slobodno vreme. Odlazili smo svaki dan u Institut, ali se nismo zadržavali do kraja radnog vremena. Za to vreme smo vršili pripreme za instalaciju računara, pre svega na pravljenju odgovarajućih postolja.

Pomalo je bilo iznenađujuće sa kojom su brzinom majstori iz Instituta napravili ta postolja. I kakav su kvalitetan materijal pri tome koristili. Slobodno vreme smoi uglavnom provodili po gradu, obilazeći prodavnice. Pošto je Moskva bila okovana snegom nismo se baš previše šetali. Najviše vremena smo provodili u velikim robnim kućama GUM i CUM i prodavnicama tehničke robe. Te zime Moskva je bila dobro snabdevena robom široke potrošnje. Inače u prethodne dve godine se mnogo toga se ovde izdešavalo. Posle punih osamnaest godina na vlasti krajem 1982. godine preminuo je Leonid Brežnjev. Nasledio ga je Juri Andropov. Ali će se on na vlasti zadržati malo više od godinu dana. Iako je na mesto generalnog sekretara i predsednika SSSR došao sa mesta pokušao je sprovesti određene reforme. Zanimljivo je da se u njegovo vreme pojavila jeftina vodka (4.7 rubalja) sa jednostavnom zelenom etiketom. Dobila je nadimak „Andropovka“.

Duvali su neki novi vetrovi

Inače u to vreme tržište akloholnih pića bilo je prilično liberalizovano. U specijalizovanim prodavnicama „Vino“, ali i u gastronomima mogle su se kupiti najrazličitije vrste vodki i vina. Čak i neke koje su ranije mogle da se kupe samo u specijalizovanim radnjama za devize „Berjozka“. Formalno prodaja pića bila je dozvoljena od 10 do 19 sati. Ali se, ljubaznim odnosom sa prodavačicama, vodka mogla kupiti i posle tog vremena. Prvi vikend sam iskoristio da Rada i Ljubišu provedem malo kroz Moskvu. Prvo smo se uputili u posetu Kremlju. Sve vreme su se oni pomalo bunili zbog toga. Stavljajući mi do znanja da bi više voleli da idemo na pivo. U Uspenskom saboru sam im pokazivao ikonu Sv. Đorđa iz XII veka. Pokazujući na staricu koja je čuvala ikonu Ljubiša me upita – „Iz kog je veka ova?“. Bila mi je to jasna poruka, da treba potražiti pivo.

Pošto nisam znao za restoran u kome bi mogli popiti pivo odveo sam ih na VDNH. Pokazalo se da tamo prodaju točeno pivo i to sa mogućnošću ispijanja napolju. Iako je bila zima i veliki sneg. Uskoro ćemo otkriti da se u hotelu može kupiti veoma kvalitetno „Moskovsko“ pivo u bocama od 0.33l. Koštalo je 52 kopejke.

PMO stiže sa perestrojkom

Konačno 11. marta 1985. godine sanduci sa računarima i opremom stigoše u Institut. Vrlo brzo raspakovasmo stvari, računare postavismo na postolja i pripremismo se za rad. Oko jedan sata Nataša Dagureva dođe po nas da nas vodi na ručak. Usput reče da je preminuo predsednik SSSR Konstantin Černjenko. Nas trojica se pogledasmo i prasnusmo u smeh. Moradoh da se izvinem Nataši za naš smeh. Objasnih joj da smo mi u tom trenutku videli našeg šefa Veska kako čupka obrvu na aerodromu. Jer je bilo za očekivati da putnicima saopšte kako tog dana nema leta za Moskvu. Međutim, oko četiri sata Nataša nam reče da su naše kolege stigle i da su se smestile u hotel. I da ćemo zajedno otići u hotel na već poznatu zakusku dobrodošlice.

Smeh od suza

Usred našeg druženja zazvoni telefon. Glas sa recepcije je pozvao nekoga da siđe u hol i sprovede kolegu koji je stigao. Radilo se o Serjoži Sverdlovu. Pošto sam kao i ostali bio prilično opušten u takvom raspoloženju se spustih u hol. Ali me prizor u njemu začas osvesti tačnije otrzni. Hol je bio pun milicije, vojske i onih sa crvenom trakom oko ruke sa natpisom „Druženiki“. Vratih se sa Serjožom u sobu i primirih. Sve vreme mi se činilo da će neko zakucati na vrata i sve zajedno povesti u policiju. Jer na vrhuncu se i zapevalo. Međutim, ništa se nije desilo. Posle par dana smo otišli da vidimo kako izgleda mimohod u tzv. Sali stubova. Narod je delovao nekako drugačije, veselo. Tog istog 11. marta novi vođa SSSR je postao Mihail Gorbačov. Počelo je vreme – Perestrojke.

Opisivanje našeg boravka u Mostvi u toku marta i aprila 1985. godine pretvorilo bi se u opisivanje realizacije projekta PMO. Jer radilo se udarnički. Od 10 sati, kada je počinjalo radno vreme u Institutu najčešće do 19 sati. Po povratku u hotel smo odlazili na večeru u bife, koji se nalazio na drugom spratu. Posle večere nastavljali smo sa radom, jer je trebalo ispraviti dokumentaciju, naći rešenje za uočeni problem. Posle toga bi često otišli do bifea na 33 spratu hotela na piće. Obično smo radili i subotom, tako da je za neku vrstu razonode ostajala samo nedelja. A tada smo obično išli u kupovinu.

Nešto između

Pored ambasade Jugoslavije u Mosfilmovskoj ulici 46 postojao je i Komercijalno tehnički biro (KTB), koji je okupljao firme koje su imale svoja predstavništva u Moskvi. Jedan od retkih izuzetaka bila je firma „Progres“ čije je predstavništvo bilo u ulici Gorkog. U okviru KTB beogradski PKB je otvorio restoran u kome su se hranili zaposleni u ambasadi i predstavništvima. Sredom i Subotom restoran je otvara vrata i drugima. Najčešći gosti su bili Jugosloveni koji su živeli u Moskvi. Ili naši državljani koji su se službeno zatekli na ovim prostorima. Bila je to prilika da se pojede nešto domaće i popije neko od naših pića. Jedne subote i mi odlučili za odlazak na večeru u ovaj restoran. Nažalost izbor pića više nije bio kao nekada.

U Boljšom teatru retke su bile prilike da nastupaju najveće sovjetske baletske zvezde. Međutim, nama se pružila prilika da pogledamo balet „Žizela“ sa Natalijom Besmertnajom u glavnoj ulozi. Jedini koje je to interesovalo bili smo Dejan Srđević i ja. Otišli smo iako karata više nije bilo u prodaji. Uzdali smo se u mogućnost kupovine karata na crno. Bili smo spremi da platimo i deset puta veću cenu. Pokušao sam da nađem kartu pitajući „U vas lišnij biljet?“. Niko nam nije ponudio karte i vratili smo se u hotel neobavljena posla. Sutradan u Institutu, Nataša nas je dočekala pitanjem „Kako je bilo“. Odgovorili smo da nismo našli karte. Ona upita, „Ko je tražio“. Odgovorih – „Ja“. Ona se nasmeja i samo reče – „Trebalo je da traži Dejan. Čim si ti progovorio misli li su da si Rus. Bojali su se da nisi provokator“. Pokazalo se da nije uvek dobro znanje ruskog jezika.

Bitka za PMO

Moja sećanja na Moskvu iz polovine osamdesetih godina neminovno su vezana za završetak projekta PMO. Uključujući boravak o kome sam napred pisao do konačnog završetka projekta u Moskvi sam boravio sedam puta. Posle dva meseca, koje smo proveli u Moskvi tokom marta i aprila ponovo se vratismo početkom juna. Boravak se odvijao uglavnom u istim okvirima, kao i prethodni na relaciji hotel – Institut. Boravak smo morali da skratimo zbog Igara dobre volje. To je na neki način bilo sportsko pomirenje sveta posle olimpijskih igara u Moskvi i Los Anđelesu. Jer su one bile bojkotovane od strane suprotstavljenih zemalja dva bloka.

U Moskvi su se polako počeli sećati rezultati „perestrojke“. Pre svega iz radnji je počeo da nestaje alkohol. Umesto velikog broja različitih marki vodke pojavila su se neka egzotična pića. Ali je to sve ličilo na čišćenje magacina. Tokom junskog boravka u Moskvi privedosmo kraju realizaciju oba primerka procesora. Ali ostade par problema koje je trebalo otkloniti. Zato se u Moskvu ponovo uputismo u septembru.

U septembru kada sam se ponovo našao u Moskvi skoro da je bilo nemoguće naći flašu vodke u slobodnoj prodaji. Za jednu flašu Sibirske vodke išao sam negde na drugi kraj Moskve. Nažalost, ni ovog puta nismo uspeli da otklonimo sve nedostatke. Problem je bio u opciji, koja nije bila obuhvaćena osnovnim zadatkom, ali je ušla u Ugovor. Ophrvani radnim problemima nismo imali neku preteranu želju za susrete sa Moskvom.

Doživesmo Černobilj

Prošlo je pola godine, pre nego je odlučeno da se još jednom napravi pokušaj završetka projekta. Zato u Moskvu ponovo odosmo u aprilu 1986. godine. Vreme smo uglavnom provodili u Institutu, pokušavajući da rešimo probleme. Tokom ovog boravka prisustvovali smo susretu poznatog režisera Nikite Mihalkova sa saradnicima Instituta. Jednog vikenda odosmo u posetu starom prijatelju Jevgeniju Čeglakovu, poznatijem kao Ženja. On je živeo takoreći na kraju Moskve u blizini velikog Bicevskog parka.

Krajem aprila u Moskvu stiže jedan od direktora Instituta Georgije Konstantinov. Ostade sedam dana i za Beograd krenu u subotu 26. aprila 1986. godine. Sa njim za beograd krenu i Rade Tatalović. Pratio ih je Ruben. Pošto je u kolima bilo mesta ja se ponudih da im pravim društvo. Let je bio baš rano, pa smo na aerodrom pošli nešto posle 4 sata ujutru. Pošto vozač nije hteo da nas čeka Ruben i ja se sa Šeremetjeva vratismo autobusom do prve stanice metroa. A onda svako pođe svojim putem. Uveča idosmo do grada. Kad smo se vraćali kiša je lila kao iz kabla. Dovoljno da pokisnemo na tih par stotina metara od metroa do hotela.

U ponedeljak ili utorak se na poslednjoj strani „Pravde“ pojavi, jedva primetna, vest. „Na Černobiljskoj AES je došlo do male havarije“. Ne sećam se da je bilo neke obavesti na televiziji. Na dan praznika 1. maj u Kijevu, je održan prolog čuvene biciklističke trke Varšava – Berlin – Prag. Kijev, obasjan Suncem, bio je sav u prazničnoj atmosferi. Ogromna masa naroda je prisustvovala ovom događaju. Najviše dece.

Istina u "pravdi"

Posle 1. maja članci u „Pravdi“ počeše da bivaju sve duži. Stigoše i alarmantni pozivi iz Beograda. Havarija u nuklearnoj elektrocentrali u Černobilju postade vest i u samom Sovjetskom Savezu. U Moskvi ostadoh do polovine maja i tek tada postadoh svestan razmera katastrofe koja je pretila Evropi. Zanimljivo je da posle one kišne subotnje večeri svi ostali dani protekoše bez nje. Bilo je to pomalo neobično za proleće u Moskvi.

Pošto su procesori, koliko toliko sređeni bi zakazana primopredaja za jun. Dužnost da to obavi pripala je meni. Zato otputovah u Moskvu. Pošto su bile iscrpljene pare predviđene za troškove hotel plati „Pupin“. Hotel mi rezervisa „Progres“. Bio je to oproštaj sa Centralnim domom turista. Smestiše me u hotel bez imena u ulici Spiridonovski perulok skoro u samom centru Moskve. U reonu koji se zove Presnja. U doba Sovjetskog Saveza se nazivao Crvena Presnja, jer su u njemu organizovali najžešći protesti proleterijata. U neposrednoj blizini hotela nalazi se jezerce Patrijaršijski prudi, koje je ovekovečio Bulgakov u svom romanu „Majstor i Margarita“.

Nažalost ovaj boravak se završi neuspešno. Komisija za primopredaju je zaključila da procesori ne zadovoljavaju kriterijume da bi bili proglašeni završenim.

Stigosmo do kraja

Vesko i ja se ponovo uputismo u Moskvu početkom septembra i uspesmo da završimo posao. Ponovo smo bili smešteni u onaj bezimeni hotel na Spiridonovskom pereulku. Vreme smo provodili u Institutu tako da sam Moskvu viđao samo na putu od hotela do metro stanice. Uveče smo se vraćali vrlo kasno pa često nismo nalazili prodavnicu gde bi kupili večeru. A za restorane smo bili suviše umorni.

Konačno dođe vreme kada je trebalo okončati projekat PMO. Opet se uputih sam na primopredaju. Tog oktobra 1986. godine u Moskvi se održavala velika jugoslovenska privredna manifestacija. Na njoj su predstavljene mogućnosti jugoslovenske privrede. Moskovske hotele su okupirali Jugosloveni. Jedva mi nađoše smeštaj u hotelu koji se nalazio izvan Velikog kruga. Tj. praktično van Moskve. Do njega se dolazilo autobusom od zadnje stanice metroa na Rižsko – Kalužskoj metro liniji. Srećom i Institut se nalazio na ovoj metro liniji.

Na primopredaji se nađe i zamenik ministra trgovačke mornarice, koja je bila finansijer projekta. Kad je pritisnuo dugme za start sistema ništa se ne desi. Tužno pogledah u predstavnika „Progresa“ i rekoh – „Odmah da se kupimo dobrovoljno u Sibir“. Međutim, ispostavi se da ovog puta „krivac“ nije bio PMO. Već računar na koji se on priključivao.

Tako se završi deo mog života tokom koga sam više od dve godine proveo u Moskvi. Neko će će pomisliti da je to sasvim dovoljno da se upozna ovaj veliki grad. Međutim, čak i da sam imao više vremena Moskva je grad koji je teško upoznati, makar u njemu proveo ceo život. Dani koji su dolazili pružiće mi dodatne šanse da Moskvu dodatno upoznam.