Boreći se sa nevidljivim neprijateljem danas je svet trebalo da se seti onoga što je osvanulo pre 75 godina. Novo majsko jutro donelo je Dan pobede, dana nade da se nešto što je pratilo svet nepunih pet godina više nikada ne ponovi. Ali već do stvarnog kraja II svetskog rata svet je ušao u novu fazu življenja. Samo ona se zvala „hladni rat“ i ma koliko se trudili da potisnemo taj osećaj, svetu je donela permanentni strah. Možda je taj strah delimično svetu doneo i progres. Jer je tih 75 godina proteklo u burnom tehnološkom razvoju. Nažalost delimično i što smo želeli da dodatno uplažimo suprotnu stranu. Sve trčeći napred i pokušavajući da budemo ispred drugih ono od čega smo bežali ostajalo je na granici sećanja. Zato je ova pandemija važan trenutak, jer ako ona ostane na granici sećanja, možda ćemo ostati i bez budućnosti.
Kada se čovečanstvo nađe na granici sećanja preti mu opasnost da slika prošlosti završi u krivom ogledalu. Jer iz događaja kao što je bio II svetski rat uvek se izlazi sa osećanjima pobede i poraza. Da bi svet u budućnosti bio bolji baštinici pobede moraju ga stvarati tako da poraženi ne moraju večno da nose to osećanje. Ako se pak u tome zaboravimo otvoriće se pitanje relativizovanja pobede i poraza. I pitaćemo se ko je zapravo pobednik.