Kako god se pogleda društvo nam je u krizi. I to poduže vreme. Kad pogledamo šta se govori i piše na tu temu uvek je neko drugi kriv. Samokritika kao da i ne postoji. A nekako bi se reklo da ne bi imala ni smisla. Jer samokritični bi bili samo oni koji i nisu presudno uticali na aktuelno stanje. Više bi služilo za podsmeh.
Iako nije jedini, bitan faktor društvene krize je i kriza vrednosti. Posle skoro pet decenija u kojima je društveni interes bio na prvom mestu, početkom devedesetih je promovisan moto – „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga“. Do današnjih dana ova rečenica će ostati alibi za mnoge članove društva. Njome se opravdavaju sumnjivo stečena bogatstva, diplome i pozicije u društvu. Dodatni paravan iza koga se krijemo kad treba ispoštovati kakve takve vrednosne kriterijume ili pokušamo da izgradimo nove, su događaji u poslednjih trideset godina. Sve se opravdava ratovima iz devedesetih, sankcijama, bombardovanjem i turbulentnim godinama novog veka. Situacija sa Kosovom i Metohijom je nit koja se provlači kroz sve te godine, a seže i dalje u prošlost.
Za to vreme svet se jako promenio. Ne uvek nabolje. I na drugim prostorima kubure sa vrednosnim kriterijumima. Eto dodatnog opravdanja da kod nas sve ostaje po starom.