Onako uzgred

Oduži se ova pandemija. Živimo između straha, teorija zavere i nipodaštavanja svake potencijalne opasnosti. Bar na ovim prostorima u protekle tri decenije svašta se izdešavalo. I svašta smo preturili preko glave. Sve nam se činilo da od onog što smo doživeli ne može biti gore. I onda su nas vreme i događaji demantovali. Posle svega i dalje sam optimista. Proći će i ovo. Istina ranije se uglavnom sve dešavalo samo nama. Ili smo se uglavnom bavili sopstvenim jadom. Svet je išao napred. I zato sam često sebe hrabrio mišlju – „Ne moramo mi da budemo singularitet“. Ovoga puta ceo svet se našao u jadu. Neminovno da je solidarnost nekako gurnuta u stranu. Ima je, ali nekako provejava ono – „Ko nije sebe nije ni za drugoga“. Ovo je pravo vreme za razmišljanje. I preispitivanje. Od onog, gde smo pogrešili. Do traženja odgovora – „A kuda dalje?“ Ali sve je to onako uzgred, jer život mora dalje.