Imao sam običaj da u okviru rubrike Blog na mojoj ličnoj prezentaciji pišem o stvarima vezanim za posao kojim sam se bavio proteklih trideset godina – obrazovanje i istraživanjem. Bilo je tu kritika, ličnih mišljenja i predloga vezanih za visokoškolsko obrazovanje u Srbiji i istraživačku delatnost koja to obrazovanje prati. Pogotovu što smo, na nacionalnom nivou, prema ovoj oblasti društvenih aktivnosti znali da budemo blagonakloni i da je predstavljamo boljom nego što stvarno jeste. Pogotovu od kada je počelo sa kvantifikovanjem ostvarenih rezultata i na taj način određivanje kvaliteta ostvarenih dometa. A onda nam se desila pandemija virusa korona.
Naravno na prvom mestu je pitanje kako se izboriti sa pandemijom. Međutim, pandemija je i trenutak kada treba razmisliti kako dalje. Prvo videti šta je do sada bilo dobro, a šta loše. I na bazi toga treba osmisliti dalje aktivnosti. Pogotovu što mi je ličilo da je dobar deo istraživanja kojima su se istraživači u Srbiji bavili nekako, ličio na onu izreku – „Umetnost radi umetnosti“. Ovo je trenutak kada treba razmisliti o tome šta treba da budu prioriteti u naučno – istraživačkim aktivnostima naše zemlje. Jer krajnje je vreme da država finansira lične želje i potrebe pojedinaca. Država mora da iskaže svoje potrebe. Ali mora i da napravi analizu i identifikuje one koji mogu da se ozbiljno bave istraživanjem. Jer moramo se pomiriti sa činjenicom da posedovanje zvanja doktora nauka ipak nije dovoljno. Upravo zbog toga neophodno je što pre izvršiti promene na nivou tzv. doktorskih studija i nužno ih vezati za realna istraživanja. Samo na takav način će se dobiti kvalitetni istraživači.