Izreku „Put do pakla je popločan najboljim namerama“ veoma često koristimo. Najčešće je koristimo da bi ukazali da su greške moguće i onda kada želimo najbolje. Nažalost, svest o tome ne utiče da kada nešto planiramo ozbiljnije razmislimo o mogućim posledicama. Pogotovu kada postoji mogućnost da neka pravila budu zloupotrebljena. I to često ne od zlonamernih ljudi. Ako tek takvima pružimo šansu onda posledice mogu da katastrofalne. Nekritički put u „svetlu budućnost“ po pravilu je posut trnjem.
Opet se vraćam obrazovanju. Posebno onom visokoškolskom. Na koje svi gledaju različito. Zaposleni na univerzitetima misle da je sve dobro, samo nema dovoljno para. Posmatrači sa strame vide sijaset problema. Studenti su ambivalentni. Zavisno od interesa sa kojima studiraju i ispunjenih/neispunjenih očekivanja. Vlast puno ne talasa. Dugotrajnim finansiranjem odavno „završenih“ projekata delimično zadovoljava akademsku sredinu. Investicijama u objekte (naučno – tehnološki parkovi, istraživački kampusi, …) pomalo gasi požare. Za sada prilično uspešno, jer univerziteti su prilično pasivni u današnjim društvenim previranjima. A vreme prolazi.
Šta nas koči
Početak tranzicije, nažalost moramo i nju pomenuti, nagoveštavao je bolje dane za visokoškolstvo. Pre svega pružila nam se šansa da ponešto naučimo od onih najboljih. Međutim, stigle su sankcije i kosovska kriza. Sve to se danas olako krivi za stanje ovog vida obrazovanja. Pri tome ne može se zaboraviti i istraživačka delatnost. Namerno ne pominjem nauku. To je vrlo skupa reč i nije pošteno olako je upotrebljavati. Neću mnogo pogrešiti ako kažem da je upitno postojanje nauke na ovim prostorima.
Mnogo se očekivalo od tzv. „Bolonjske deklaracije“. Zbog sankcija bili smo isključeni iz ovog procesa. Kada je Srbija konačno potpisala ovu deklaraciju činilo se da smo konačno „na konju“. Ali izgleda da smo spali „na magarca“. Mi smo Deklaraciju shvatili kao zakon. Tačnije pretočili smo je u odrednice zakona. A takvih odrednica u Deklaraciji de facto nema. Bila ja to naša interpretacija „Bolonje“. Jer se i danas svaka kritika postojećeg stanja odbacuje praznoslovljem – „Tako je po Bolonji“. Pozivajući se na Deklaraciju preuredili smo visokoškolsko obrazovanje. I krenuo je, bar za sada, put bez povratka.
Da bi se ukazalo na sve promašaje treba mnogo prostora. Pokušaću da samo u par rečenica ukažem na jednu dimenziju. Pre nego se krenulo u realizaciju tzv. „Bolonjskog“ koncepta trebalo je prvo rasmisliti šta treba da školuju naši univerziteti? Da li treba školovati stručnjake za praksu ili istraživanje? kakav je odgovor fakulteta na zahteve privrede? Umesto toga dozvoljeno je fakultetima da uvode popularne smerove. I dobili smo da skoro svaki fakultet ima studije menadžmenta. A danas studije informacionih tehnologija. Odgovor na pitanje, da li je to sve bilo utemeljeno i realizovano na realnim osnovama opet zahteva prostor.
Na kraju ...
Stidljivo napomenuh da visokoškolsko obrazovanje ne može da se odvoji od naučno istraživačke delatnosti. Pogotovu što su jedno drugim uslovljeni. Prosto, ne može se postati nastavnik na fakultetu ako nemaš tzv. naučno istraživačke reference. Ako pogledamo visokoškolske ustanove mogu se dva nivoa provere ispunjenosti uslova za bavljenje navedenim delatnostima. Jedan se tiče univerziteta/fakulteta u dualnom svojstvu. kao obrazovne i kao naučno istraživačke ustanove. Taj postupak se naziva akreditacija. Posle početnih peripetija naredni ciklusi su de facto postali rutina. Bude tu i tamo poneki akt o upozorenju da nešto nije dobro. Onda se to dotera i sve bude u redu. A kada bi se pažljivo zavirilo u knjige poredmeta, a posebno nastavnika moglo bi se videti svašta. Mnogi nastavnici nisu uopšte kompetentni za oblasti iz kojih predaju predmete. To postavlja pitanje kompetentnosti članova komisija za akreditaciju.
Ovo posebno važi za studijske programe koji su na pojedinim fakultetima otvarani, jer se radi o popularnim strukama. Treba napomenuti još jednu posledicu ovog pristupa radu fakulteta. Zahvaljujući tome imamo situacije da na istom univerzitetu više istih fakulteta. A o istim studijskim programima ne treba ni govoriti. O samostalnosti fakulteta unutar univerziteta ne treba trošiti reči.
Sličnu situaciju imamo i u okviru naučno istraživačke delatnosti. Tražeći način za objektivizaciju vrednovanja rezultata istraživačkog rada otišlo se u drugu krajnost. posedovanje radova u časopisima sa tzv. Sci liste je apsolutizovano u odnosu na sve druge kriterijume. U takvim uslovima komisije za izbor nastavnika i ocenu doktorskih disertacija imaju gotovo ceremonijalni značaj. Posledica toga je da nastavnici na mnogim fakultetima iz zvanja u zvanje prelaze gotovo po automatizmu. Jer imaju dovoljan broj radova u časopisima na Sci listi za izbor u sledeće zvanje. Ako doktorand ima objavljen potreban radova u istim takvim časopisima komisija što se tiče doktorata može i da zažmuri.
Put u ćorsokak
Pokušah da ukažem samo na neke probleme visokog školstva, kao mesta obrazovanja i istraživanja. Moguće je da se dobar broj, ne usuđujem se da kažem većina, nastavnika sa fakulteta neće baš da se složi sa mnom. Ne mislim da sam spasao dušu ovim što sam napisao. Jednostavno morao sam da napišem.