Jednom istraživač, uvek istraživač. Nova etapa u tehnološkom napretku s kraja dvadesetog veka donela je nove izazove i na društvenom planu. Jedna od velikih promena sa kojima se svet suočava je i nestajanje nekih tradicionalnih zanimanja. I naravno pojava novih. Svi ti izazovi koji u budućnosti stoje pred čovečanstvom zahtevaju intenzivne istraživačke aktivnosti (research) u svim oblastima ljudske delatnosti.
Međutim, često se suočavamo sa pojavom da je istraživanje samom sebi cilj. Takvo istraživanje imamo kada rezultati istraživanja nisu dobili svoju praktičnu realizaciju. Ili kada rezultati nemaju uticaj na društvene tokove. Imajući tu mogućnost u vidu, istraživanja su grubo podeljena na oblasti:
- prirodnih nauka,
- tehničko – tehnoloških nauka,
- društvenih nauka.
Šta se podrazumeva pod istraživanjima (research) u svakoj od navedenih oblasti neminovno zahteva davanje odgovarajućih definicija. A to onda stvara prostor za polemiku. Jer svaka definicija ako nije aksiom ili nije utemeljena na strogom matematičkom dokazu neminovno nosi sa sobom pečat subjektivnosti. Zato sam svestan da će stavovi koje budem izneo po pitanju značenja pojma istraživanja biti podvrgnuti kritici.
Pre više od četiri decenije, kada sam počinjao profensionalnu karijeru u Institutu “Mihajlo Pupin” susreo sam se sa stavom tadašnjeg direktora Digitalne laboratorije (OOUR Računska tehnika) Georgija Konstantinova po pitanju nauke. “Drage kolege nemojte očekivati da se ovde bavite naukom. U najboljem slučaju ono čime se mi bavimo su primenjena istraživanja“. Ova izjava postala je moje stručno vjeruju. I tako je i dan danas.
Ostanimo na nivou tehnike
Na nivou tehničko – tehnoloških nauka logično je da istraživanja, bar u našim uslovima, imaju smisla samo ako su primenjena. Na ovom mestu ponovo ću posegnuti za istorijskim činjenicama. Polovinom 80 – tih godina prošlog veka u Srbiji je donet zakon o naučno – istraživačkoj delatnosti. Koji je između ostalog definisao i koje institucije mogu da se smatraju naučno – istraživačkim. Shodno tome uveden je cenzus od 5 doktora nauka i 10 magistara. Nije teško zaključiti da su time stvari postavljene na glavu umesto na noge. Jer je onemogućeno da se naučno – istraživačkim radom bave institucije koje ne zadovoljavaju postavljeni cenzus. Bez obzira na kvalitet istraživanja koje se u njima realizuje.
Sa distance od 35 godina gotovo sam siguran da iza tog Zakona nisu stajale neke nečasne misli. Jednostavno se procenilo da je Jugoslavija dostigla takav nivo razvoja da je postavljeni cenzus nešto što je lako ispunjivo. Da se Zakon primenjivao na nivou OOUR tadašnja laborartorija u kojoj sam radio ne bi mogla da ispuni postavljeni zahtev. U to vreme nismo imali više od 3 doktora nauka. Istraživanja (research), koja smo realizovali bila su daleko iznad istraživanja koja se danas realizuju na većini tehničkih fakulteta u Srbiji. A pri tome su gotovo sva bila realizovana kroz komercijalne projekte.
Raspad „velike“ države i tranzicioni period, koji i danas traje presudno su poremetile domaću istraživačku scenu. U proteklih trideset godina istraživanje u Srbiji je stalno na silaznoj putanji. Nažalost to niko neće da prizna. Sve vreme svi poslenici u ovoj oblasti ubeđuju i sebe, ali i druge da smo mi nekakva naučno istraživačka sila. Da bi ova konstatacija bila ubedljiva treba poći od objektivnih činjenica.