Svoja prva kola sam kupio u decembru 1981. godine. Starog dobrog „keca“ sa kojim ću preći skoro 200 hiljada kilometara. Tokom desetak godina njegovog voženja obićiću skoro celu jugoistočnu Evropu. Biće tu puno dogodovština, vrednih sećanja i posle četiri decenije. Da nije bilo njega ne bi bilo ni ove priče i sećanja.
Prošlo je skoro šest meseci od kako sam kupio kola. Pošto nisam imao vozačku dozvolu uglavnom su stajala u garaži. Da bih mogao da odem na prvi servis na 1500 km trebalo je da dostignem tu kilometražu. Ne sećam se kako sam se dogovorio sa Bocom Miloševićem da kilometražu „nabijemo“ jednodnevnim izletom do Sofije. Jedne subote krenusmo na put. Društvo su nam pravili moja majka i njegov deda Božo. Od Čačka do Sofije u to vreme trebalo je preći rastojanje od 360 km. Autoput od Beograda do Niša postojao je samo mestimično, a dalje ka Sofiji išlo se klasično kroz Sićevačku klisuru. Praktično na našem putu nije postojao nijedan kilometar današnjeg auto puta. U takvim slučajevima se nije išlo preko Kragujevca i Batočine na autoput. Već se išlo preko Kraljeva i Kruševca do Pojata. Osim toga uglavnom nisu postojale obilaznice oko većih gradova pa se moralo ići kroz njih.
Iz Čačka smo krenuli nešto pre četiri sata ujutru, a na ulaz u Sofiju smo stigli za četiri sata. Deda Božo nam je usput pokazivao mesta oko gradića Dragoman i tzv. Dragomansko blato. Tuda je prolazio u aprilu 1941. godine, kao zarobljenik. Od granice do Sofije još prolazimo pored mesta Slivnica. Za nas je značajno po porazu koji je srpska vojska doživela 1885. godine. Bilo je to u okviru srpsko – bugarskog rata, koji je poveden zbog prisajedinjenja Istočne Rumelije Bugarskoj.
Ne sećam se koliko dugo samo se zadržali u Sofiji. Imali smo neke probleme sa zamenom deviza za leve. Potrošismo ih u velikoj robnoj kući „CUM“. Čini mi se da smo kupili i neko pecivo. Za tako kratko vreme nešto baš i nismo mogli da upoznamo Sofiju. Uglavnom smo se vrteli u samom centru.
U bugarskom free – shop kupujem auto za kola. Vodim računa da mu cena ne bude veća od 120 DM ili tadašnjih 600 hiljada dinara. Naime u to vreme je to bilo cenovno ograničenje za uređaje koji se mogu uopšte uneti u Jugoslaviju. I pored računa imam problema sa našim carinikom. Ali se ipak sve dobro završilo. U Čačak stigosmo pre mraka. Iako sam bio na pragu četvrte decenije života ovom posetom Sofiji tek sam odškrinuo vrata Balkana.
Jesen u Sofiji
U Sofiji sam se ponovo obreo posle više od dve decenije, polovinom oktobra 2003. godine. Povod je bila konferencija ICEST čiji je organizator te godine bio Tehnički univerzitet iz Sofije. Putovao sam sa kolegama Vladimirom Smiljakovićem i Aleksandrom Peulićem. Sofija nas je dočekala tmurna i kišovita. I prilično hladna. Nismo bili adekvatno pripremljeni tako da ćemo vreme uglavnom provoditi u hotelskoj sobi ili restoranu.
U Sofiju smo stigli u popodnevnim časovima. Prvo smo potražili zgradu gde se održava Konferencija da bi se registrovali. Posle malo lutanja nalazimo traženi objekat. Ispred zgrade je velika gužva, što nam unosi nervozu, jer očekujemo da je unutra još veća. Međutim, dočekuje nas prazan hol. Gužva ispred je posledica zabrane pušenja u zatvorenom prostoru. Pošto smo se registrovali smeštamo se u hotel, koji je deo univerzitetskog kampusa. U suštini to je stan sa dve sobe i dnevnim boravkom. Udobno je i pre svega toplo, jer napolju je baš hladno.
U hotelskom restoranu se srećemo sa poznatim kolegama, pre svega sa Cvetanom Mitrovskim iz Bitolja. On je jedan od organizatora ove konferencije. Otkrivamo dobro crno pivo – „Crna kamenica“. „Čuveni“ bugarski ćevapčići su na mene ostavili manje povoljan utisak. Ipak nisu ni prineti našim.
Naredni dan prisustvujemo otvaranju Konferencije, a posle toga se održava i sesija u kojoj Saša predstavlja naš rad. Kasnije prisustvujemo i Vladimirovom izlaganju. Posle završetka obaveza ponovo smo u restoranu. Popodne odlučujemo da se spustimo do centra grada. Idemo tramvajem, jer nismo sigurni da li možemo da se parkiramo u centru grada. Pošto vreme nije pogodno za šetnju uglavnom obilazimo radnje u tržnom centru „CUM“. Više to nije ona robna kuća iz doba socrealizma. Sada je to tržni centar koji se razvija po ugledu na slične objekte u Zapadnoj Evropi. Deluje pomalo neobično, ali zgrada koja se naslanja na zgradu „CUM“ je Vlada republike Bugarske. Vraćamo se u hotel i prepuštamo se ćaskanju sa kolegama i prijateljima. Naravno uz „Crnu kamenicu“, dok je bude bilo.
Na povratku za Srbiju svraćamo u veliki tržni centar, gde se prodaje roba iz Kine, Turske i drugih zemalja sa istoka. Nešto kao naši buvljaci u Pančevu ili Subotici. Svraćamo u Pirot da pokušamo da nađemo čuveni restoran „Devet mezeta“. Pošto nam to ne uspeva zadovoljavamo se ručkom u restoranu u Nišu. Po Sašinoj preporuci, koji je ovde studirao.
Sofija usput
Na sledeći boravak u Sofiji čekao sam samo pet godina. Sofija nam je došla nekako usput na putovanju u Španiju. Pomalo neobično, ali za Madrid smo leteli iz Sofije. Pošto je let bio rano ujutru imali smo dve opcije. Da pravo iz autobusa uskočimo u avion. Ili da stignemo dan ranije, prespavamo i odmorni se uputimo ka Španiji. Izabrana je druga varijanta pa nam se pruža prilika da upoznamo Bugarsku kao novog člana Evropske unije.
Sofija nas dočekuje sa kišom i novim građevinama. Veliki natpisi na njima ukazuju da su ovde, sa članstvom u EU stigle i velike svetske kompanije. Smeštamo se u hotel „Rodina“ koji se nalazi veoma blizu centra grada. Obilazak započinjemo od katedralne crkve Sv. Aleksandra Nevskog. Naš lokalni vodič, mlada žena, nas upoznaje sa istorijom grada, ali i istorijom Bugarske. Stlno raspetoj između istoka i zapada.
Prošli put sam se upoznao sa nekim nelogičnostima grada Sofije. Npr. da su robna kuća „CUM“ i zgrada Vlade praktično jedna građevina. Sada saznajem da su u sličnom odnosu hotel „Šeraton“ i Predsedništvo republike Bugarske. Nedleko odatle nad gradom bdije njegova zaštitnica Sv. Sofija. U jednoj ruci drži sovu, znak mudrosti, a u drugoj novac, znak bogatstva. Naravno, obilazak centra grada nije dovoljan da se upozna njegov duh i oseti bilo njegovih građana.
Sofiju napuštamo rano. Umesto hotelskog doručka, ispraća nas sa dva sendviča, flašicom vode i jabukom. I naravno modernim aerodromskim zdanjem. Koje odmah nameće poređenje sa aerodromom u Beogradu.