Odavno nameravam da nastavim svoje putopise. Pošto sam završio sa pričama vezanim za onu „veliku“ Jugoslaviju na red je došla Evropa. A Evropu sam počeo upoznavati sa njenog istoka.
U susret crvenom oktobru
Odrastanje u zemlji, kakva je tada bila Jugoslavija i narativ koji nas je pratio neminovno je uticao na naša interesovanja. Iako je u to vreme Jugoslavija bila otvorena prema svetu ipak je bilo problema sa putovanjima. Pre svega zbog ograničenja u pogledu kupovine deviza. U tim uslovima Sovjetski Savez je bio logičan izbor. A nudio je i susret sa istorijom, kakve na drugim mestima nije bilo.
Posle tri godine od gimnazijske ekskuzije u Budimpeštu krenuo sam na svoje prvo ozbiljnije poutovanje u inpostranstvo. Upravo sam bio završio gimnaziju i još se premišljao šta ću da studiram. U tom trenutku fizika je bila najizglednija opcija, ali se generalno nisam mnogo brinuo oko izbora. Jer nisam morao da polažem prijemni, a prijavljivanje na fakultete se vršilo na samom kraju avgusta. Tako da sam celo leto bio slobodan. Polovinom jula Škola učenika u privredi je organizovala ekskurziju po Sovjetskom Savezu. Moji roditelji su se potrudili da i ja budem jedan od putnika. To je bilo moguće zahvaljujući mom stricu i bratu od tetke, koji su bili nastavnici u školi. Tokom dvanaest dana dana boravka u Sovjetskom Savezu posetili smo Čop, Kijev, Moskvu, Lenjingrad i Lavov.
Debrecin
Usput smo jedno popodne i noć proveli u Debrecinu u Mađarskoj. Тako sam se po drugi put obreo u Mađarskoj u svojim kratkim putešestvijama po svetu. Ponovo pravimo odmor u Segedinu, kao i pre tri godine. Za nekoga ko nema iskustva u putovanjima i boravcima u hotelima sve deluje pre svega novo. Grad je primetno veći od Čačka i ima puno zelenila. Hotel u kome boravimo je starija građevina. Pošto je prošlo pola veka od boravka u Debrecinu ne sećam se imena hotela. Ali mi se čini da je bio u centru grada u blizini Univerziteta. Pre večere obilazimo centar grada.
Za mene je na ovom putovanju sve novo. Poređenja mogu da pravim samo sa gradovima u Jugoslaviji. A i tu je moje iskustvo uglavnom ograničeno. Jer se sve nekako vrtelo oko par gradova – Beograd, Sarajevo. Ne bih mogao da kažem da sam dobro poznavao ni one iz najbližeg komšiluka – Užice i Kraljevo. Kragujevac ću upoznati tek skoro dve decenije kasnije. Kada budem počeo da radim na Tehničkom fakultetu. Sa Debrecinom ću se detaljnjije upoznati tek kada budem odlučio da pišem sećanja na svoja putovanja. Tek tada ću saznati da se radi o drugom po veličini gradu u Mađarskoj. Koji je sticajem okolnosti čak dva puta bio mađarska prestonica.
Za nekoga ko nema iskustva u putovanjima i boravcima u hotelima sve deluje novo. Grad je primetno veći od Čačka i ima puno zelenila. Hotel u kome boravimo je starija građevina. Pošto je prošlo pola veka od boravka u Debrecinu ne sećam se imena hotela. Ali mi se čini da je bio u centru grada, u blizini Univerziteta. Pre večere obilazimo centar grada.
Severno od Debrecina se nalazi čuveno tokajsko vinogorje. Kroz Tokaj protiče reka Tisa, koja izvire u oblasti Bukovina u okviru Ukrajine. Do pograničnog grada Zahonji ima nekih 120 kilometara. Preko Tise se nalazi pogranični grad Čop.
Čop
U Sovjetski Savez uđosmo mostom preko Tise koji povezuje gradove Zahonji u Mađarskoj i Čop u Ukrajini. Čop je malo mesto, koje ima važnost, zbog putne i železničke veze sa Mađarskom. Preko ovdašnje železničke stanice prolaze vozovi koji stižu iz Mađarske i Jugoslavije. Železnička stanica i trg ispred nje deluju impozantno. Ali sve ostalo je nekako sirotinjski. Ulazimo u jednu prodavnicu koja me odmah podseti na seoske zadruge po srpskim selima. Shodno tome je važan železnički čvor. Ovde se vrši zamena točkova na železničkim vagonima. Jer su pruge u Sovjetskom Savezu šire od onih u Evropi. Pošto naš aranžman podrazumeva pun pansion pre nastavka putovanja ručamo u staničnom restoranu.
Odavde putovanje nastavljamo vozom prema Kijevu. Pre nego uđemo u ravnice Ukrajine voz mora da savlada predele istočnih Karpata. Putujemo spavaćim kolima. U svakom kupeu imaju četiri ležaja. Ne treba da naglašavam da je ovo moje prvo putovanje u spavaćim kolima. Za večeru odlazimo u vagon restoran.
Do Kijeva ima nekih 16 sati vožnje. Voz prolazi kroz neke poznate gradove Mukačevo, Šepetovka, Žitomir. Oni koji su čitali „Kako se kalio čelik“ setiće se Šepeteovke. Rodnog grada Pavla Korčagina.
Kijev
U Kijevu provodimo manje od deset sati. Privremeno se smeštamo u hotel „Mir“ i krećemo u obilazak grada. Za Kijev kažu da je majka svih ruskih gradova. Sećanja pišem tačno posle pedeset godina baš u vreme kad je u toku već polugodišnja agresija Rusije na Ukrajinu. Sve deluje pomalo paradoksalno, jer je ovde u Kijevu nastala tzv. Kijevska Rusija. Ovde je stolovao veliki knez Vladimir koji je svoj narod preveo u hrišćanstvo. Vreme njegove vladavine i njegovog sina Jaroslava Mudrog smatra se zlatnim dobom Kijevske Rusije.
Za vreme vladavine Jaroslava Mudrog donesen je prvi ruski zakon „Ruska pravda“. A on je izgradio i dve velike crkve Sv. Sofije u Kijevu i Sv. Sofije u Novgorodu. Osnovao je i prvu školu.
Tokom obilaska Kijeva prolazimo glavnom gradskom ulicom Kreščatik. Ulica je dugačka 1.2 kilometara i široka između 75 i 100 metara. Poznata je po drvoredu kestenova. Kreščatik je popularno mesto za turiste. Zbog toga se u dane vikenda i praznika pretvara u pešačku zonu. Na relativno kratkom rastojanju nalaze se tri velika trga – Besarabijski, Nezavisnosti (poznat i kao Majdan) i Evropski. Kreščatik se završava u blizini Dnjepra kod tzv. Vladimirskog brega. U podnožiju brega nalazi se spomenik velikom knezu Vladimiru. A na samom bregu stoji manastir Sv. Mihaila sa zlatnim kupolama. Sa brega pucca pogled preko Dnjepra na novi Kijev.
Preostalo nam je još da posetimo Kijevo – pečorsku lavru, jednu od tri carske lavre u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Druge dve su Lavra trojice Sergeja u Zagorsku (danas Sergejev posed) i Lavra Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu.
Kompleksom dominira zvonik, visok 96.5 metara, koji je dugo bio najviše zdanje u Kijevu. Centralni hram lavre je Uspenska crkva, koju su 1941. godine minirali i porušili Nemci. Pre toga hram je temeljno opljačkan, a sve dragocenosti su prevezene u Nemačku. Hram je ponovo izgrađen i oslikan u periodu 1995. – 2000. godina. U sklopu obilaska lavre spuštamo se u podzemne odaje, izgrađene u peščaru, u kojima su sahranjivani preminuli monasi.
Posle obilaska grada, vraćamo se u hotel na ručak i kratak odmor, pre nego što nastavimo put za Moskvu. Kroz Kijev ću proći još šest puta, ali nikada više neću boraviti u njemu. Pošto se Ukrajina nalazi pod agresijom i pored želje da ponovo vidim lepi grad na Dnjepru to je skoro neizvodljivo.
Moskva
U Moskvu smo stigli na Kijevsku železničku stanicu. Pre smeštaja u Studentski dom u ulici Švernika imamo kratko panoramsko razgledanje grada. Čekala su nas tri dana boravka u Moskvi i upoznavanje sa najvažnijim kulturno – istorijskim, ali i turističkim znamenitostima. Prilikom vožnje od stanice do smeštaja zadržavamo se na Lenjinskim gorama odakle puca pogled na Moskvu. Ispod protiče reka Moskva, a odmah sa druge strane nalazi se kompleks Lužniki kojim dominira veliki stadion. Ovde na Lenjinskim gorama nalazi se i Univerzitet Lomonosov.
Glavna zgrada je delo arhitekte Lava Rudnjeva i jedan je od sedam sličnih zdanja koje su izgrađene po Staljinovoj naredbi. Kratko obilazimo univerzitetski kampus. Tokom naredna tri dana obićićemo Kremlj, VDNH, Panoramu Borodinske bitke, Tretjakovsku galeriju i naravno Crveni trg sa Lenjinovim mauzolejem. Posebno zadovoljstvo predstavljalo je upoznavanje sa moskovskim metroom i njegovim stanicama. Slobodno vreme smo iskoristili da obiđemo moskovske trgovine, pre svega GUM i CUM.
Za kretanje po Moskvi, kao grupa, koristimo autobus. Zahvaljujući tome upoznajemo se sa gradom, pre svega sa njegovom arhitekturom i saobraćajnicama. Prolazimo Kalinjinskim i Lenjinskim prospektom, Sadovim i Bulevarskim krugom. Obilazimo hotel „Ukrajina“ i zadržavamo se pored grandioznog sponeika pesniku Tarasu Ševčenku.
Moskva je ogroman grad i tri dana nikako nisu dovoljna da se upozna čak ni njen delić. Taman toliko da čovek poželi da joj se ponovo vrati. Iako mi je to izgledalo kao večnost Moskvi ću se vratiti već nakon osam godina i biću prisutan u njoj narednu deceniju. A posle toga više od tri decenije nisam video Crveni trg.
Naredna stanica našeg putovanja je bila Lenjingrad. Ka njemu se uputismo vozom, koji ide trasom, koja je gotovo pravolinijska. Jer centralni deo Sovjetskog Saveza je praktično nizija, koja samo na pojedinim mestima prelazi u uzvišenja. Ali ni njihove visine ne premašuju 400 metara. Voz prema Lenjingradu polazi sa Lenjingradske železničke stanice. Iako postoje brze linije, noćni vozovi putuju dugo da bi putnici mogli da odmorni stignu na odredište.
Lenjingrad
Voz iz Moskve stiže na Moskovsku železničku stanicu koja se nalazi na Trgu ustanka. Ovde počinje i Nevski prospekt centralna gradska ulica. Negde u blizini je bio i naš smeštaj, ali se posle pola veka ne sećam tačno gde. Naredna tri dana obići ćemo sva najjznačajnija mesta u samom gradu. Postićemo Ermitaž, krstaricu Auroru i Petropavlovsku tvrđavu sa istoimenom sabornom crkvom. Tu je bilo i neizbežno panoramsko razgledanje grada, koje je uključivalo i zaustavljanje pored najznačajnijih objekata i spomenika.
Svaka zgrada i spomenik govore o 250 godina Lenjingrada (Sankt Peterburga). Zato je teško reći šta smo sve obišli, odnosno pored kog od zdanja smo prošli. Pored već pomenutih zdanja svakako treba pomenuti dve grandiozne crkve – Kazanjsku i Isakijevsku sabornu crkvu. Isakijevska crkva se nalazi na istoimenom trgu, gde se nalazi spomenik caru Nikolaju I. Kazanjska crkva se nalazi na Nevskom prospektu.
Veoma zanimljivo je proći i obalom Neve. Posebno delom gde se nalaze zgrada Admiraliteta, Ermitaž, Marsova polja i Letnji vrt. U Aleksandrovskom vrtu, koji deli Isakijevsku crkvu od Neve nalazi se čuveni spomenik caru Petru Velikom. Ispred Ermitaža nalazi se Dvorski trg odakle je krenuo napad revolucionara na Zimski dvorac.
Tokom šetnje Nevskim prospektom ne propuštamo priliku da svratimo u najveću robnu kuću Lenjingrada – Gostinij dvor.
Pored neponovljivog obilaska gradskog jezgra Lenjingrada, njegovim mostovima i kanalima moram se stiti poseta Piskarevskom groblju i Petrovom dvorcu. Posebno je interesantna bila poseta Peterhofu i Petrovom dvorcu, koji se nalazi na obali Finskog zaliva dvadesetak kilometara od Lenjingrada. Na površini od preko 600 hektara podignut je kompleks parkova i palata kao letnja rezidencija Petra Velikog. Poseban utisak na posetioce čine fontane od kojih je najveća fontana sa statuom Samsona. Fontana se nalazi ispred Velike palate. Prvobitno to je bio skromna palata sagrađena u periodu 1714. – 1725. godine. Za vreme carice Jelisavete sagrađen je današnji dvorac po uzoru na Versaj po nacrtima arhitekte Rastrelia u stilu „zrelog baroka“.
Piskarevsko groblje mora da se poseti da bi se odala počast stotinama hiljada poginulih stanovnika Lenjingrada. Na groblju je sahranjeno 520 hiljada ljudi – 470 hiljada građana i 50 hiljada vojnika. To je epilog skoro 900 dana blokade Lenjingrada od strane Nemaca tokom Drugog svetskog rata.
Lavov
Posle Lenjingrada naše sledeće odredište bio je Lavov, grad u Zapadnoj Ukrajini u pokrajini Galicija. Kao i u slučaju Kijeva i ovde je trebalo samo da provedemo jedan dan bez spavanja. Do Lavova nas je čekalo više od trideset sati vožnje. Iz Lenjingrada samo krenuli oko ponoći i na odredište stigli u ranim jutarnjim časovima. Od usputnih stajanja sećam se samo Vilnjusa, glavnog grada tadašnje sovjetske republike Litvanije. Za razliku od ruskih gradova sa širokim bulevarima dočekao nas je grad sa uskim uličicama od nešto preko 600 hiljada stanovnika. Pre Drugog svetskog rata grad je pripadao Poljskoj, a danas je 80 kilometara daleko od poljsko – ukrajinske granice. U hotelu u kome smo dobili par soba za odmor ručamo i večeramo, pre nego nastavljamo put ka Čopu.
Ka Čopu polazimo u popodnevnim satima i stižemo u rano jutro. Ispred stanice nas je čekao autobus kojim smo se uputili direktno za Jugoslaviju. U Čačku smo bili u kasnim večernjim satima.