Do nove godine ostalo je samo par sati. Na nekim delovima naše planete već su je dočekali. Po eksplozijama petardi može se zaključiti da se kod nas vrše poslednje pripreme. Uglavnom smo završili sa upućivanjem najlepših želja svojim rođacima, prijateljima i kolegama. Ostaje nam samo da u ponoć to uradimo svojim najbližim. U čijem ćemo društvu dočekati dolazak nove godine.
Poruke koje smo već uputili uglavnom se odnose na zdravlje, sreću, uspeh u poslu i ljubavi. Ali svaki misleći čovek ne može da zaboravi da nam danas treba mnogo više. Jer se danas u svetu dešavaju stvari, koje nismo imali nekoliko decenija. A mirišu na – rat. Čak i kada se pucalo u našem susedstvu ili kada su bombe i rakete parale naše nebo i zemlju nadali smo se da je to samo privremeno. Međutim, ovoga puta kanda da je stvar malo ozbiljnija. Jer hteli da priznamo ili ne konfrontirale su se velike sile. Još uvek to nije direktno. Ali ne može se sa sigurnošću reći da se neće ići do kraja.
U toj situaciji „stara dobra Evropa“ se jasno stavila na jednu stranu. Međutim, ne može se reći da joj je to baš potaman. Jer sila kojoj su se priklonili ipak je daleko, na drugom kontinentu. A onaj sa kojim su u sukobu je tu takoreći prvi komšija. Šta tu može da uradi mali čovek, koji sam po sebi shvata svu besmislenost ratova i svega što oni donose. Može da iznese svoj stav, stav žednog u pustinji. On neće nikoga, od onih silnih uopšte dojmiti. Ali će za tog pojedinca biti ono što se zove spasenje duše. Jer pokazuje da nije puki posmatrač sveta oko sebe.
Pa onda šta možemo očekivati od nove godine. Ako postoji nešto što nadilazi pitanje zdravlja, sreće i uspeha. Nešto što u trenutku može da ponište sve ono što nam se činilo kao otelotvorenje svekolikih želja. Verujući će se okrenuti molitvama, nadajući se da će se svevideći smilovati i civilizacijski brod dovesti do mirne luke. Ali šta ćemo ako je ovaj svetski sukob borba upravo različitih svevidećih. Kako onih na nebu tako i na zemlji. Ostaje nam da se nadamo da će na kraju prevladati razum.