U prvom nastavku razmišljanja na ovu temu bavih se okvirom u kome se danas odvija visokoškolsko obrazovanje u Srbiji. Zakon koji je regulisao ovu oblast na kraja prošlog veka bio je prilično rigidan, što se tiče nezavisnosti univerziteta od vlasti. Novi Zakoni koji su donošeni na početku ovoga veka, kao što sam prethodno rekao na neki način je u život i rad viskokoškolskih ustanova vratio samoupravljanje. Očekivalo se da akreditacija obrazovne i naučno istraživačke delatnosti zavede red u univerzitetske sredine, ali to se nije desilo. Donekle se može naći opravdanje za prvi viklus akreditacije, jer se radilo o novini . Ali ono što je tada propušteno da se uradi, u kasnija dva kruga akreditacije nije ispravljeno. Čak su napravljene nove greške. To se pre svega odnosi na ispunjenost uslova fakulteta za postojanje određenih studijskih programa. I kompetentnost nastavnika za izvođenje nastave.
Pored postojećih studijskih programa fakulteti su masovno počeli da akredituju popularne smerove sa ciljem da privuku što veći broj studenata. Zahvaljujući tome fakulteti su širili svoju obrazovnu delatnost i malo po malo počeli da liče na „male univerzitete“. Zbog toga unutar nekih univerziteta u Srbiji postoje fakulteti koji imaju iste studijske programe. To je posebno izraženo u obrazovanju u oblasti računarstva, informacionih tehnologija i menadžmenta. U takvim uslovima gde postoje studijski programi koji se dosta razlikuju postavlja se pitanje broja nastavnika koji treba da takvu nastavu izvedu kvalitetno. Pošto bi se pokazalo da bi to zahtevalo značajno povećanje broja nastavnika fakulteti se u procesu akreditacije služe raznim marifetlucima. Posledica toga je da pojedini nastavnici predaju previše predmeta. Ili pojedine predmete predaju nekompetentni nastavnici.
„Reforma“ visokoškolskog obrazovanja ima za posledicu i sve izraženiju činjenicu da se nastavničkim pozivom bave osobe koje de facto nemaju praktičnih iskustava u struci. Tj. postaju nastavnici odmah po završetku doktorskih studija. Tako da ceo svoj radni vek provedu na fakultetu. Često se može čuti da oni stručna znanja stiču kroz izradu naučno istraživačkih projekata. Međutim, dobro upućeni u ovu problematiku znaju da u najvećem broju slučajeva cilj pomenutih istraživanja nije sticanje i potvrda stručnih dometa. Po pravilu jedini rezultat tih istraživanja su radovi objavljeni u časopisima i konferencijama. Ređe se, kao rezultat sreću tehnička rešenja ili patenti. Praktično je zanemarljiv broj naučno istraživačkih projekata čiji su rezultati dobili svoju privrednu realizaciju. Tome je u velikoj meri doprinelo i resorno ministarstvo, koje više od decenije finansira projekte, koji su trebali da budu završeni krajem 2014. godine. Istraživači uključeni u projektni ciklus iz 2011. godine de facto dobijaju nagradu za nerad.
Pored neiskustva nastavnika dodatni problem predstavlja i njihova nekompetentnost. Tačnije bavljenje nastavničkim pozivom u oblasti za koju se nisu školovali kroz prethodne nivoe studija. Što je naročito nepovoljno ako određena znanja iz struke koju predaju nisu upoznali i praktikovali tokom doktorskih studija. U slučaju računarske tehnike, gde se najlakše prihvata ekspertiza, može se uočiti da je njihova veza sa pomenutom strukom uglavnom na nivou korišćenja računara. Treba napomenuti da je poznavanje rada na računaru, odnosno odgovarajućih programskih alata uslov bavljenja bilo kojom strukom. U najmanju ruku doktore nauka, koji su za potrebe svojih istraživanja koristili računar i različitu programsku podršku tretirati kao stučnjake za računarstvo je nekulturno. Čak i kada su sami morali da se bave programiranjem. Međutim, kada bi se napravila analiza obraovnog pedigrea i stručnih znanja nastavnika računarstva na fakultetima u Srbiji došlo bi se do frapantnih saznanja.
Na kraju treba dati osvrt i na nastavni plan i program studijskih programa ili famozni kurikulum, kako mu se danas tepa u Srbiji. On se u velikoj meri kroji prema željama pojedinca, tj. nastavnika. To znači da se pod plaštom određene struke studenti primoravaju da uče ono što nastavnici znaju ili žele da predaju. U slučaju računarstva često se u nazive predmeta ubacuje reč računar, da se „Vlasi ne bi setili“, kako se to obično kaže. Računarska tehnika je infrastrukturna struka u okviru koje treba da se školuju budući projektanti, računara, računarske opreme i softverske podrške za rad računara. S obzirom na iskustvo nastavnika, njihova stručna znanja i sadržaj nastavnih planova i programa postavlja se pitanje koliko to obezbeđuju fakulteti u Srbiji.
Očekivalo se da će „Bolonjski proces“ otkloniti mnoge nedostatke visokoškolskog obrazovanja u Srbiji. Međutim, to se nije desilo. Studijski programi su ili ostali na nivou tradicije ili su definisani po principu popularnosti. Izostalo je korelisanje sa tehnološkim razvojem Srbije i stanjem njene privrede. Masovno školovanje menadžera i informatičara kakose popularno kaže nije praćeno proverom gde oni rade i kojim se poslovima bave. Objektivno govoreći problem koji su navedeni u ovom tekstu ne treba nužno vezivati za „Bolonju“. Ali s obzirom na osnovne intencije sa kojima je usvojena „Bolonjska deklaracija“ bilo je očekivano da novi pristup obrazovanju ublaži dotadašnje nedostatke. Nalost to se nije desilo. Čak se može reći da je došlo do dodatnog propadanja visokog školstva u Srbiji.