Do sada je dualno obrazovanje bilo rezervisano za srednjoškolski nivo obrazovanja. Sada je krenula kampanja da se ovaj pristup obrazovanju primeni i na visokoškolskom nivou. Naravno, zagovornici ovog pristupa nalaze sijaset opravdanja za taj naum. međutim, niko i ne pokušava da odgovori na osnovne boljke kojima je opterećeno vaskoliko školstvo u Srbiji. Na prvom mestu da li je mreža visokoškolskih ustanova adekvatna broju potencijalnih studenata. Uslovno rečeno potencijalni studenti su svi svršeni srednjoškolci. Ali da li svi oni treba da studiraju o tome malo ko razmišlja. Pogotovu kada je teško naći posao u oblasti za koju su se školovali. Zbog toga je studiranje važan društveni ventil. Nada da će se stanje privrede poboljšati u toku studiranja sledeće generacije ne napušta nas već decenijama. O neracionalnostima u pogledu struka koje se nude na univerzitetima u Srbiji ne treba trošiti reči.
Moglo bi se što šta diskutovati na temu nuđenja studijskih programa. Pogotovu što se u poslednjoj deceniji sve nekako vrti oko informacionih tehnologija i menadžmenta. Svedoci smo da se oba pojma koriste kao „crveno maramče“ za izazivanje pozora potencijalnih studenata. I tu dolazimo do onoga što nas vraća na večitu temu – teorija ili praksa. Ali ovoga puta to je mnogo složeniji problem nego u vreme kada sam ja bio student. I tada su studije bile teorijski orijentisane. Tako da smo sa fakulteta izlazuili sa solidnim teorijskim, ali relativno slabim praktičnim znanjima. „Srećom“ živeli smo u društvenom sistemu gde su preduzeća imala obavezu da primaju pripravnike. Koje bi onda u kraćem ili dužem periodu osposobljavali za poslove kojima se preduzeće bavilo. Na taj način preduzeća su bili produžena ruka univerziteta. Danas, preduzeća, čak i kada se radi o onim u državnom vlasništvu više ne mogu sebi da dozvole taj luksuz.
Zato se na konkursima po pravilu traže osobe sa iskustvom. Zbog toga je jedan od postulata tzv. „Bolonjske deklaracije“ bio da se obezbede studije koje će svršenim studentima ponuditi više praktičnih znanja. Shodno tome studije su podeljene na strukovne i akademske. Sve je to, kad je u pitanju Srbija formalno ispoštovano. Ali iza forme nije došlo do promene suštine. Uglavnom se sve svelo na šminku, koja je ponekad pokvarila i ono što je bilo dobro. Na silu su uvedeni jednosemestralni predmeti, pri čemu obim izučavane materije nije prilagođen tom činu. I dalje je ostala podela na teorijsku nastavu i računske vežbe. I opet je praksa ostala u zapećku. Pri tome se ne sme zaboraviti da je sve manji broj nastavnika na univerzitetima koji je to postao nakon uspešne karijere u praksi. Sada je normalna pojava da student uđe na fakultet i iz njega izađe odlazeći u penziju.
Iako skoro svakih pet godina pravimo razne strategije obrazovanja ne možemo da ne primetimo da se promašaji u proceni šta treba činiti uglavnom maskiraju novim idejama. Kao što je ova o dualnom obrazovanju na visokoškolskom nivou. Takav pristup podrazumeva da se teorija izučava na fakultetu, a praksa stiče u preduzeću. To može da dovede do sledeće situacije – da studenti postanu svesni da su više naučili od stručnjaka u praksi. Pogotovu što će poslovično morati da uče i predmete koji baš i nemaju mnogo veze sa strukom za koju se spremaju. Zašto je to tako, najbolje da odgovore oni koji definišu nastavne planove i programe i oni koji te planove i programe akredituju.
Ovde sam možda samo nabacao neke probleme kojima je opterećeno visoko školstvo u Srbiji. Vreme je da država stvar uzme u svoje ruke i ozbiljno se pozabavi školstvom. Jer ono nije segment koji se može prepustiti delovanju tržišta. Jer odavno je vrag odneo šalu. Svaki novi dan i svaka nova „ideja“ nanose školstvu neprocenjivu štetu.