Putovanje u Evropu (Tour-de-Europe) započeo sam 1969. godine, sa nepunih šesnaest godina, u prvom razredu Gimnazije. Bio je to nastavak prakse koja je bila uspostavljena prethodne godine, kada je cela Gimnazija išla na kolektivnu ekskurziju u Sofiju. Zbog putovanja sa morao da izvadim ličnu kartu. Bile su to one nove, plastificiranje lične karte. Nagoveštaj nekih novih vremena. Ali brzo ćemo se vratiti ličnim kartama u vidu knjižice. Na pasoš ću pričekati još neku godinu, do prvog pravog putovanja u Evropu, tačnije tadašnji Sovjetski Savez. Tokom studija Evropa će se za mene završavati u Trstu. Doduše špartao sam Jugoslavijom. Neki njeni delovi danas će umesto Jugoslaviji pripadati Evropskoj Uniji.
Pravo upoznavanje Evrope će doći tek po završetku studija. Bilo je više želja nego ostvarenja. A često i dužih prekida, kao onih tokom devedesetih. Nisam video sve ono što sam želeo. A često sam više voleo da se vraćan nekim krajevima nego da upoznajem nove. Uvek sam bio opčinjen Mediteranom nego severom. Zato valjda toliko volim Grčku. Ne zbog muzike kao Šurda, već zbog mora, istorije i Sunca. Neko će uvek navoditi i ljude kao razlog. Ali ja sam se trudio da prirodu ne mešam sa ljudima. Jer ponekad mogu da je pokvare. Ali uvek ću pamtiti onog čikicu, čuvara iz Tirinsa. Pošto ste iz Srbije možete da uđete i tamo gde je zabranjeno. Ili komandanta luke u Patrasu. Koji u Vladimiru i meni nije video kriminalce i švercere. I koji nam je antidatirao ulazak „keca“ u Grčku.
Ima li nade?
Ono što mi je nedostajalo svih ovih godina su putovanja za svoju dušu. Sedneš u automobil i onda od mesta do mesta. O tome još uvek sanjam. Sanjam da za početak obiđem Grčku kolima. I vidim ono što još nisam video. A voleo bih da se otisne i na put po Evropi. Zato stalno pravim planove takvog putovanja. Ali uvek se nađe nešto interesantno što promeni ono što već isplanirah.