Kad nam se država svela na teritoriju nekadašnje jugoslovenske republike Srbije jedan kolega je napravio komentar. Pomalo vulgarno osvrnuo se da se Srbijom može proputovati, a da se ne mora negde prenoćiti. To se svakako najviše odnosi na nas iz srca Šumadije, koji smo podjednako udaljeni od svih delova Srbije. Ako uopšte Čačak pripada Šumadiji. Nezavisno od toga moja putovanja po Srbiji su uglavnom bila jednodnevna ili u najboljem slučaju podrazumevala su jedno noćenje. Takvih putovanja ili bolje rečeno izleta bilo je jako puno. Nažalost ostalo je puno delova Srbije u kojima nisam bio. To delimično moram da zahvalim onom poslovičnom – ima vremena. A vremena je uvek bilo malo. Sada na pragu osme decenije života možda još imam želju da prokrstarim Srbijom. A za to će nadam se konačno biti vremena. Jer zaista treba napraviti ono što se može nazvati Tour de Serbia.
Dok ne bude svežih zapisa o Srbiji hajde da se prisetim onoga što sa do sada video. Biću neskroman ako kažem da se sećam svih predela Srbije u kojima sam bio. Međutim, teško da ću moći da se prisetim svakog detalja sa tih izleta. Ali bar ću pokušati da se setim onih koja su na mene imale određeni utisak. Zanimljivo je da sam neke delove Srbije, kao što je Vojvodina upoznao tek u ovom veku. Pokušaću da svoje sećanje na putovanja po Srbiji izložim hronološki. Čini mi se da ću tako najlakše da se setim i mesta i događaja.
Prvo putovanje
Moje prvo putovanje je bio jednodnevni izlet na Kadinjaču. Bilo je to 1956. godine. Bio sam suviše mali, imao sam nepune tri godine, da bih se sećao. Čak ni par fotografija koje su tom prilikom napravljene ne bude sećanje. Stariji i deca su na ovaj izlet išli autobusom, a ostali kamionom. Sećam se samo da sam tražio da iz autobusa pređem u kamion gde su bili moji roditelji.
Prvi put u Beogradu
Sledeće godine sa majkom se uputih u Beograd. U to vreme glavni prevoz prema glavnom gradu bio je voz, popularni „Ćira“. Ostali smo par dana. Boravili smo kod strica Alekse, koji je u to vreme živeo u Zemunu. U ulici Jakuba Kuburovića. Sećam se da smo sa strina Fanikom išli u Zoološki vrt. I da smo u onom parku pored sedeli na klupi i jeli pirinčaru, koju je strina napravila. Ujak Vladan mi je u prodavnici muzičkih instrumenata u ulici Maršala Tita kupio malu tamburu.
Sajam
U Beogradu se ponovo nađoh u maju 1958. godine. Razlog je bio poseta Sajmu tehnike. U avgustu 1957. godine u Beogradu je organizovan Sajam tehnike, prva sajamska manifestacija posle Drugog svetskog rata. Za tu namenu izgrađen je novi sajamski prostor pored Save. Poseban utisak je ostavljala Hala 1, sa kružnom kupolom, prečnika 109 metara. To je najveća kupola na svetu napravljena od prednapregnutog betona. Projektanti hale su bili arhitekta Milorad Pantović i građevinski inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić. Hala je građena u periodu od 1954. do 1957. godine. Tokom Sajma tehnike 1958. godine iz studija smeštenog na Sajmu TV Beograd je emitovao svoju prvu emisiju.
Moj stric Aleksandar živeo sa porodicom u malom stanu u Zemunu. Pored njih troje trebalo je da se smesti i nas devetoro iz Čačka. Moja majka je predložila da nas troje iskoristimo poziv njenog brata od tetke Sredoja i budemo njegovi gosti. On je bio upravnik javnog kupatila „Dunav“ u ulici Cara Dušana. Stanovao je u dvorištu kupatila. Do tamo smo lako stigli tramvajem. Ispostaviće se da njegova gospođa, jedna ogromna žena nije bila baš oduševljena našom posetom. Imala je neku gošću kojoj je posvćivala punu pažnju. Sve vreme je pravila veštačke cvetove, što je izbgleda bilo njeno zanimanje. Koliko se sećam Sredoje je pokušavao da pokaže gostoprimstvo osećajući se neprijatno zbog njenog ponašanja. Mi smo se brzo povukli u sobu. A ujutru i pored njegovog navaljivanja da doručkujemo potrudili smo se da što pre odemo. Sledeću noć ipak provedosmo u Zemunu.
Banje i planine
Jedno od obeležja doba socijalizma bili su i sindikalni izleti. Tata je radio u preduzeću „Sloboda“. Zbog veličine sindikalni izleti nisu postojali. Međutim, postojao je veoma veliki broj raznih društava i udruženja koja su organizovala izlete za svoje članove. Tata je bio član planinarsko društva „Sloboda“ pa je i mene početkom šesdesetih godina učlanio u to društvo. Društvo je organizovalo mnogobrojne izlete u skladu sa svojim delovanjem. Ali mi nismo išli tako često. Sećam se dvodnevnog izleta na Jasterbac i izleta u Vrnjačku Banju. Takođe, bili smo jedne nedelje i u Mataruškoj Banji, gde se održavalo takmičenje planinara u orijentacionom kretanju. Tom prilikom smo posetili i manastir Žiču. Takođe, smo obišli i crkvu Kosturnicu, koja se nalazi u blizini manastira. U crkvi su položene kosti mučenika postradalih za vreme turskog ropstva.
Izleti sa planinarskim društvom „Sloboda“ po pravilu su bili vezani za različite akcije planinara. Kao što je već pomenuto takmičenje u orijentaciji. Često su to bili i godišnji sletovi planinara Srbije. Kada su se na nekoj od planina okupljali članovi planinarskih društava iz Srbije.
Tražeći fotografije, kojima bih ilustrovao svoje boravke po banjama i planinama setih se izleta na Zlatibor i banju Prilički kiseljak. Mislim da je to bilo 1958. i 1959. godine. Prema ljudima koji se nalaze na slikama mogu da zaključim da su te izlete organizovale i razne društvene organizacije. Npr. Savez boraca. Dok pišem ove redove prisećam se nekih detalja sa ovih izleta. Npr. na Zlatiboru je u to vreme postojala zemljoradnička zadruga „Čigota“. Bila je poznata po proizvodnji mlečnih proizvoda. Naša prijateljica tetka Jela, sve vreme je postavljala pitanje – „Kad ćemo u „Gigotu“ na kiselo mleko“? Sećam se da je u vreme kada smo mi išli na Zlatibor, stric Vojo je sa porodicom putovao na more. Videli smo se sa njima na Zlatiboru, gde je njihov autobus stao na pauzu.
Na izlet u banju Prilički kiseljak, naredne godine smo išli familijarno. O tome svedoče i slike, koje su tom prilikom napravljene. Prethodne godine tata je kupo foto – aparat Altix pa smo mogli da zabeležimo poneki trenutak sa putovanja.
Izleti sa bankom
Mama je radila u lokalnoj banci u Čačku, koja je veoma često organizovala sindikalne izlete. Kolektiv je bio relativno mali pa su ovi izleti bili prilika da se zaposleni druže i porodično. Zahvaljujući ovim izletima imao sam prilike da upoznam planine kao što su Kopaonik, Maljen,Goč i Rudnik. Takođe, tu je bila i poseta nekim od manifestacija u gradovima Srbije. Npr. „Nušićijadi“ u Ivanjici i „Župska berba“ u Aleksandrovcu.
Kopaonik
Prvi izlet na kome smo bili sa bankom bio je odlazak na Kopaonik. Čini mi se da je to bilo 1962. godine. Bilo je to moje prvo putovanje dolinom Ibra. Tada se na Kopaonik išlo iz Rudnice, tako da smo prošli Rašku. Sećam se onih rudarskih korpi koje su prevozile rudu sistemom žičare. I tu na izlasku iz Raške prelazile preko puta. Vožnja dolinom Ibra je posebno bila interesantna sa pogledom na bukove dok se vodra penuša od udara u stene.
Na takve izlete hrana se obično nosila pa smo ispred Doma „Olga Dedijer“ imali ručak na livadi. Dan smo proveli u šetnji padinama Kopaonika. Posebno sam bio oduševljen mnogobrojnim izvorima hladne vode. Pošto je bio jul padine Kopaonika su bile u bojama planinskog cveća. A nailazili smo i na čitave delove planine pod borovnicama.
Noć smo proveli u vili iznad Sunčane doline. Nažalost do sledeće posete Kopaoniku proćiće više od dve decenije. Ponovo ću tamo boraviti pokušavajući da postanem skijaš.
Divčibare
Izlet na Maljen 1962. godine bio je ustvari odlazak na izletište Divčibare. Ovo izletište je relativno blizu Čačka, ali se tada do njega moglo doći samo putem koji od Požege preko Kosjerića vodi ka Valjevu. Za ovaj izlet vezana je dogodovština sa spavanjem. Ne sećam se kako je do toga došlo, ali ispostavilo se da nemamo obezbeđeno prenoćište. Pošto nije bilo dece ja sam iskoristio priliku i prespavao na zadnjem sedištu autobusa sa glavom u maminom krilu. Muškarci su se snašli i noć proveli u senu.
Na povratku se nismo vratili preko Ovčar Banje. Već smo u Kratovskoj steni skrenuli ka Lučanima i Guči. Na prevoju Karaula smo napravili pauzu tokom koje je napravljena sledeća fotografija.
Početkom šesdesetih godina prošlog veka počeše da se održavaju različite manifestacije. Jedna od prvih takvih manifestacija bio je Sabora trubača u Guči. Prvi Sabor je održan 1961. godine. O svojim doživljajima i impresijama za ovu manifestaciju pisaću u posebnoj rubrici. Ovde ću pomenuti dve druge manifestacije kojima sam prisustvovao zahvaljujući „bankarskim“ izletima.
Ivanjica
Te 1969. godine u Ivanjici je po prvi put održan festival filma jugoslovenske komedije. Manifestacija je dobila naziv „Nušićijada“. Održavaće se do 1972. godine. Preteča ove manifestacije bila je tzv. turističko zabavna prirdba „Septembar u Ivanjici“. Prvi put je održana 1967. godine. Tim povodom mamina banka je organizovala izlet do Ivanjice u vreme održavanja ove manifestacije.
Osim par fotografija, koje me sećaju na taj dan malo toga mi je ostalo u sećanju. Kasnije ću u Ivanjici boraviti više puta. Ali će najveći broj tih boravaka biti vezan za prisustvo „Nušićijadi“.
Aleksandrovac
U Aleksandrovcu Župskom se od 1963. godine održava privredno turistička manifestacija Župska berba. Banka je organizovala posetu ovoj manifestaciji u jesen 1968. godine. Bila je to prilika da prvi put posetim ovaj pitomi gradić u Blizini Kruševca. Jedna od atrakcija ove manifestacije bila je „fontana vina“. Na nju me podseća i fotografija. U Aleksandrovcu ću ponovo boraviti posle više od dve decenije. Ali to je već neka druga priča.
Sa Bankom sam bio na još dva izleta. Na Goču i planini Rudnik. Izlet na Goč je ličio onim na Kopaonik i Maljen. Samo što je bio jednodnevni. Što se tiče izleta na Rudnik on je bio upriličen u okviru saradnje sa bankom iz Užica. Prvi dan je bila upriličeno tzv. drugarsko veče sa kolegama iz Užica. A sutrašnji dan je bio posvećen šetnji Rudnikom.
Šta je bilo dalje?
Bio je tu još poneki izlet. O nekima sam već pisao u sekciji Tour de Jugoslavia. Tada je za nas sve bilo Jugoslavija. U drugoj polovini šesdesetih i početkom sedamdesetih godina putovanja po Srbiji biše vezana za školu. Ali sve je to nekako bilo utabanim stazama. Beograd, Užice i bliža okolina Čačka. Gimnazijsko vreme obeleži prvi odlazak u inostranstvo. A zatim ekskurzije van Srbije. Prvo Sarajevo. A onda ona maturska ekskurzija kroz Jugoslaviju. Doduše ipak se to svelo samo na Hrvatsku i Crnu Goru. Ali izgledalo je kao da smo proputovali celu tadašnju veliku državu.
Tokom studija sam uglavnom bio miran. Imao sam samo dva izleta do Poreča. Razlog je bilo učešće na skupu studenata elektrotehnike – Elektrijadi. Blizina Italije omogući i odlazak do Trsta. Naravno zbog kupovine. A sam grad ću upoznati mnogo kasnije. Godine do raspada Jugoslavije obeležiće putovanja u inostranstvo. Tu i tamo biće i nekog izleta po Srbiji. Npr. izlet na Rtanj u zimu 1978. godine, koji je organizovala omladinska organizacija Instituta. Tom prilikom obićićemo i Boljevac, Bor i Zaječar. Jeste sramota, ali u tim gradovima više nikada nisam bio.
Osamdesete su uglavnom bile okrenute putovanjima u inostranstvo. Ako je i bilo poseta mestima u Srbiji uglavnom se radilo o proputovanjima. Devedesete uglavnom doneše izlete, koje je organizovala sindikalna organizacija Fakulteta. Bila je to prilika da vidim mnoga mesta na kojima ranije nisam bio. Pokušaću da se setim nekih od izleta.
Izleti sa Fakultetom
Opšta situacija u zemlji, sankcije, inflacija, kasnije bombardovanje uticali su na društveni život na Fakultetu. Tokom devedesetih on se uglavnom odvijao kroz drugarske večeri povodom Dana Fakulteta. I izlete na kraju školske godine. Uglavnom se radilo o jednodnevnim izletima u okviru kojih smo posećivali kulturno – istorijske znamenitosti Srbije.
Ivanjica
Na kraju školske 1991/92. godine napravili smo izlet u Ivanjicu. Usput smo posetili motel „Mlinarev san“ na Velikom Rzavu u blizini Arilja. Takođe, obišli smo crkvu Sv. Ahilija, zadužbinu kralja Dragutina. Nakon toga smo produžili do Kušića i dalje do Javora i spomenika majoru Iliću. Posle toga smo se vratili u Ivanjicu na ručak u restoranu „Vidik“ iznad hidrocentrale na Moravici.
Vraćevšnica i Takovo
Posle dve godine odredište nam je bio Gornji Milanovac. Tačnije prvo smo posetili manastir Vraćevšnicu koji se nalazi u istomenom selu na putu Gornji Milanovac – Kragujevac. manastir je sagrađen početkom XV veka. Ktitor manastira bio je srpski vlastelin Radič Postupović.
Manastir Vraćevšnica je značajna za istoriju Srbije. U njemu se desili neki veoma važni događaji. Kao npr. sastanak Karađorđa i Milana Obrenovića 1810. godine na kome se razgovaralo daljem toku ustanka. Ovde su 11812. i 1818. godine održane skupštine. Na onoj održanoj na Đurđevdan 1818. godine odlučeno je da Kragujevac postane prestonica kneževine. U porti manastira sahranjena je baba Višnja majka kneza Miloša Obrenovića.
Iz Vraćevšnice odlazimo u Takovo. Ovde posećujemo Muzej II srpskog ustanka. I spomen kompleks na kome se nalazi grm sličan onom ispod koga se knjaz Miloš obratio ustanicima na Cveti 1815. godine. Ovde se nalazi i spomenik „Takovski ustanak“ na kome se nalaze figure knjaza Miloša i arhimandrita Melentija. Izlet završavamo ručkom u obližnjoj kafani.
Pokajnica i Radovanjski lug
Ovaj izlet se verovatno odigrao 1995. godine. Na oba lokaliteta sam bio prvi put. Nalaze se u blizini Velike Plane. A i sami su međusobno blizu. Manstir Pokajnica nalazi se u Starom Selu i posvećen je prenosu moštiju Sv. Nikole. Crkvu je podigao knez Smederevske nahije, vojskovođa i narodni starešina Vujica Vulićević, 1818. godine. Crkva podignuta u blizini mesta na kojem je ubijen Karađorđe. Vujica, čiji je Karađorđe bio kum, učestvovao je u tom ubistvu. Pa se podizanje crkve tumači kao čin pokajanja, po čemu je hram i poznat u narodu.
U blizini manastira nalazi se hotel „Plana“. Od kako je izgrađen oko njega su se plele različite priče. Pre svega da se radi o nerentabilnoj investiciji. Novine su pisale o tome kako hotel nema gostiju i slično. Pokušah da nešto o tome nađem na Internetu. Ali jedina trač informacija je – da je hotel prodat i za koliko.
U ataru sela Radovanja nalazi se stoletna šuma u kojoj se nalazi spomenički kompleks Radovanjski lug. Nalazi se na 8.5km od Velike Plane. Kompleks obuhvata, obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob Vožda Karađorđa. Takođe, tu je i crkva Zahvalnica, parohijski dom i letnja pozornica.
U Radovanjskom lugu postoji i restoran tako da izlet završismo ručkom u njemu. Kako smo se vratili u Čačak i da li smo još nešto posetili ne sećam se.
Kruševac i Ljubostinja
Valjda naredne godine posetismo Kruševac i manastir Ljubostinju. U Kruševcu smo obišli crkvu Lazaricu i Spomenik kosovskim junacima na centralnom gradskom trgu.
U Kruševcu, do devedesetih godina nisam bio još od boravka na Jastrepcu. A to je bilo šesdesetih godina prošlog veka. Kruševac ću početi tek da upoznajem kada počnem da odlazim u Višu školu za industrijski menadžment. Koja je osnovana 1993. godine. Zahvaljujući saradnji sa tom školom Kruševac ću početi da posećujem češće. A posebno u periodu između 1998. i 2008. godine, kada sam bio njihov honorarni nastavnik.
Crkva Lazarica je najstarije i najvrednije kulturno dobro prestonog grada kneza Lazara. Nalazi se u središtu ostataka kruševačke tvrđave, koja je bila prestonica teritorije kojom je vladao knez Lazar. Građena je najverovatnije građena u periodu 1375 – 1380. godine i posvećena je svetom prvomučeniku Stefanu. Podignuta je u čast prvorođenog Lazarevog sina Stefana. Crkva, zajedno sa crkvom u manastiru Ravanica predstavlja prototip moravske arhitektonske škole.
Povodom šest vekova Kruševca 1971. godine u arheološkom parku „Lazarev grad“ otkriven je spomenik knezu Lazaru. Autor je vajar Nebojša Mitrić. Lik je urađen prema ktitorskoj fresci iz manastira Ravanica. Graditeljske tekovine kneza Lazara prikazane su konturama srednjovekovnog grada na levom ramenu figure. Kao i obrisima Lazarice pod pazuhom desne ruke. Ornamenti na haljini preuzeti su sa Lazareve haljine čija se kopija čuva u Narodnom muzeju Kruševac. Inače knez Lazar je Kruševac počeo da gradi 1371. godine. Za zidanje je korišćen šareni rečni kamen – krušac. Zato se smatra da je Kruševac dobio ime po nazivu ovog kamena.
Posle Kruševca odlazimo u manastir Ljubostinju. Manastir se nalazi na levoj obali Zapadne Morave. Na samo četiri kilometra od Trstenika. Sagrađen je neposredno pre Kosovskog boja 1388. godine. Zadužbina je knjeginje Milice koja se u wemu zamonašila 1392. godine. Ona je ovde i umrla 1405. godine, a tu je i sahranjena.
Ljubostinja je prvi ženski manastir u Srbiji. O poreklu imena postoji više imena. A jedno od njih je da je podignut namestu gde su se Millica i Lazar upoznali. Dakle mesto ljubavi – ljubvestan, ljubvostin, ljubostinja.
Izletnički dan završavamo ručkom. Ovoga puta u prostoru ispred manastira koje je za to mesto predviđeno.
Kosovo i Metohija
U prethodnom tekstu pisao sam o obilascima Srbije, koji su imali cilj da se vide znamenitosti i prirodne lepote. Međutim, tokom proteklih sedamdeset godina bilo je upozvanja sa Srbijom koja su se dešavala uzgred. Srbiju sam delimično upoznao i obavljajući svakodnevne radne obaveze. Kao student Elektrotehničkog fakulteta 1976. godine obilazeći telekomunikacione objekte upoznao sam neka zanimljiva mesta. Neka od njih nikada više neću biti u prilici da posetim. Npr. Satelisku stanicu u Prilikama.
Takođe, kao student učestvujući u čuvenom Električar reliju obićiću neka mesta u okolini Beograda. Npr. izletišta Trešnja i Bojčinska šuma. Kada sam počeo da radim moja putovanja u Srbiji odvijaće se na relaciji Beograd – Zrenjanin i nešto kasnije Beograd – Smederevo i Beograd – Požarevac. Zahvaljujući tome upoznaću pomenute gradove. Putujući do Zrenjanina i nazad upoznaću i okolna mesta Ečka, Stajićevo i Čentu. Gde smo povremeno svraćali na riblju čorbu. Krajem sedamdesetih u centralnoj Srbiji vladala je nestašica teletine. U Zrenjaninu se mogla normalno kupiti. Firma „Bek“ je u samom centru imala prodavnicu mesa, koja se zvala „Butik mesa“. Ako bih se zatekao petkom u Zrenjaninu obavezno sam pazario teletinu i nosio je pravo u Čačak. Finale svetskog prvenstva 1978. godine u Manili odgledaću u bašti restorana u Požarevcu uz roštilj i špricer.
Zahvaljujući službenim putovanjima upoznaću i Niš. Prvo 1978. godine kada smo posetili Ei Fabriku računskih mašina. A onda i 1981. godine, kada sam bio u fabrici Ei Čegar. Prvom prilikom ručaćemo u čuvenom restoranu „Kod Amerikanca“.
Putovanje kao avantura
Po povratku u Čačak, pored izleta o kojim sam napred pisao, sećam se boravka u manastiru Prohor Pčinjski. Bilo je to 1993. godine. U hotelu pored manastira održavala se konferencija „Jupiter“. Bila je to godina najžešće inflacije i krize nastale posle uvođenja sankcija međunarodne zajednice. Bilo je to jedno od mojih poslednjih putovanja vozom. Tada se još moglo putovati od Čačka do Stalaća. U Stalaću smo prilično dugo čekali voz, koji iz Beograda ide prema Grčkoj. Kada je stigao bila je prava umetnost ući u voz. Jer su hodnici voza bili zakrčeni robom koju su naši građani nosili u Makedoniju. Najviše je bilo drvenih stolica i kosišta. U Nišu smo nekako uspeli da se preskačući preko pomenutih predmeta dokopamo kupea u kome smo se smestili. Kada smo pomislili da je mukama došao kraj, one su tek počinjale.
Zahvaljujući kolegi, koji je pomešao stanice Vranjska banja i Vranje nastavili smo putovanje prema Makedoniji. Preostalo nam je da izađemo u poslednjoj stanici pre granice, Ristovcu. I tražimo način kako da se domognemo Vranja. Od svih opcija najbolja nam se učinila da u Davidovcu uhvatimo autobus koji iz Bujanovca ide za Vranje. Od Ristovca do Davidovca, koji se nalazio na tadašnjoj trasi auto puta trčimo. Jer ne znamo kada stiže autobus iz Bujanovca. Srećmo došli smo priloično rano, pa nam ne preostaje ništa drugo do da dremamo. Kada sam se probudio konstatujem da smo u nekom selu. Autobus u koji smo ušli namenjen je prevozu radnika iz druge smene. A to podrazumeva i njihovo razvođenje po okolnim selima. Konačno stižemo u Vranje, ali u hotelu „Vranje“ nema mesta. Pa nas upućuju u motel „Vranje“. Nekih četiri kilometra van grada.
Recepcioner nam kaže da će uskoro stići kombi koji prevozi učesnike na relaciji hotel – motel. Međutim, kolega ne veruje u tu opciju i predlaže da idemo peške. Uz put počine sevanje i grmljavina, najavljujući kišu, koja nas hvata na pola puta. Kod fabrike „Koštana“. U motel stižemo mokri do gole kože. Istovremeno kada smo ulazili u motel stiže i onaj pomenuti kombi. Avantura se nastavila i sutradan. Zahvaljujući organizovanom prevozu uspešno smo stigli do manastira. Neverni kolega, koji je sumnjao i u taj prevoz u manastir odlazi sa kolegama iz Užica njihovim „Jugom“. Zatičemo ga u manastiru skroz zelenog u licu. Jer je vozač „Juga“ gasio motor na nizbrdici da bi uštedeo gorivo. Tako da je tih četrdesetak kilometara bilo prava avantura.
Pošto smo završili učešće na konferenciji postavilo se pitanje povratka. Saznajemo da za Vranje ide nekakav kombi. Ladno sedamo i pravimo se ludi dok kombi nije krenuo. Putovanje je trajalo malo duže, jer svraćamo u Bujanovac da stvari uzmu oni koji su spavali u tamošnjem hotelu. U Vranju sedamo u autobus koji iz Skoplja ide za Sarajevo i kući stižemo u ponoćnim satima.
Kosovo i Metohija
Kosovo i Metohija su, slobodno se može reći krajevi, koje sam najmanje upoznao. Za nekog, ko je stigao i na druge kontinente to je svakako velika sramota. Ako se kaže da ko nije video jerusalim, kao da nije živeo. Onda svaki pripadnik srpske nacije mora bar jednom u životu da obiđe ovaj prostor. Jer se na njemu stvarao identitet na koji se danas toliko pozivamo.
Teritorijom Kosova i Metohije prošao sam u tri navrata, 1986., 1990. i 1995. godine. Baš tako, samo sam prošao, jer se radilo o klasičnom proputovanju. Najduže sam se zadržao 1986. godine, kada sam obišao manastir Gračanicu. I kratko se prošetao Prištinom.
Na povratku iz Grčke
Te 1986. godine pokrajina Kosovo i Metohija su neumitno postajale neuralgična tačka Jugoslavije. Raspad Jugoslavije, koji će se desiti relativno brzo, nije bio nešto o čemu je običan čovek razmišljao. To je značilo da smo još uvek mogli bez prepreka da putujemo od Đevđelije do Jesenica. Posle dvonedeljnog boravka u Grčkoj i par dana boravka na Ohridskom jezeru, krenuli smo za Čačak. Putovali smo Zapadnom Makedonijom, dolinom Drima i Radike. Posetili manastir Sv. Jovan Bigorski. I u predvečerje stigli u manastir Gračanicu. Kada smo se našli u manastirsku portu još je bio dan. Neću pisati o lepotama ove poslednje zadužbine kralja Milutina. Pomenuću samo detalj, koji me je više puta naterao na duboko razmišljanje. Detalj, kakvih ću sresti još nekoliko puta tokom obilaska srpskih sakralnih svetinja.
Kada smo stigli do čudesne freske Jovana Krstitelja shvatamo da je već toliko tamno. Da slabo svetlo koje dopire spolja nije dovoljno da uživamo u njenoj lepoti. Jer je sijalica koja bi trebalo da zameni dnevno svetlo pregorela. Izlazim iz crkve posvećene Uspenju Presvete Bogorodice i upućujem se u obližnju prodavnici. Ne bih li kupio sijalicu. Nažalost već je prošlo osam sati i prodavnica ne radi.
Na odlasku razgovaramo sa monahinjom koja prodaje religijske suvenire. Žali se na nemaštinu. A ispred nas je prodala suvenira za prilično novca. Još jednom me savladava osećaj stida i nemoći. Što naša država i crkva neće, ne umeju ili ne znaju da svetu predstave ono što predstavlja kulturnu baštinu celog sveta.
Sa sličnim osećajem sam završavao posete manastirima Studenica i Blagoveštenje u Ovčarsko – kablarskoj klisuri.