Ako se okrenemo za sobom videćemo da nam je veliki deo života protekao u traženju puta. Puta ka boljem životu. Ili puta ka sreći, koja be trebalo da uokviri sva naša nadanja i stremljenja. Ako se upustimo u ocenjivanje prošlosti po pravilu ćemo naći puno razloga za nezadovoljstvo. Zato ćemo, kad se ponovo okrenemo u budućnost pokušati da nađemo novu rutu koja će da nas tamo odvede. I ponovo ćemo pred sobom imati – traženje puta.
S druge strane budućnost ćemo bazirati na ostvarenju kratkoročnih ciljeva. Sve nadajući se da ćemo tako prevariti sudbinu. Jer kad pogledamo iza sebe, reći ćemo – “Pa tako smo radili i do sada i šta nam je falilo. Samo nek potraje“. I mnogo toga traje i trajaće. Ali nikada se ne zna koliko i do kada. Jer sudba je, ma šta to značilo, često nemilosrdna. Lako potkreše krila kad smo u najvećem zamahu. I onda nam ne preostaje ništa drugo do da se stimo Jesnjina – “U oluji i buri kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti prirodan, nasmejan i tih najveća je umetnost na svetu“. I da opet to bude – traženje puta.