Sve vreme pokušavam da pišem o nekim temama koje nisu vezane za moju profesionalnu delatnost. Ali ne ide. Opravdanje se samo nameće. Za koji dan će pola veka kako sam vezan za elektrotehniku – elektroniku – računarstvo. Nekako baš tim redosledom se vrti moj stručni angažman. S tim što je računarska petlja svakako najveća.
I sada u penziji se trudim da pratim tokove razvoja pomenutih oblasti. Naravno prvenstveno računarstva. Ali pri tome se ne može zanemariti tehnologija, posebno poluprovodnička. I alternativni izvori električnog napajanja. Jer džaba računari ako nema električnog napajanja. U sklopu toga pratim i šta se dešava na polju nauke i istraživanja. I opet je na prvom mestu računarstvo. Naravno najviše me interesuje ono čime sam se najviše bavio – arhitektura računara. Kad je nauka u pitanju interesuje me odnos istraživanja kod nas i u svetu.
Ono što moram da primetim to je da su kod nas istraživanje i nauka previše individualizovani. Tačnije u funkciji su probitačnosti pojedinca, a ne zajednice. Stvari su postavljene na glavu, a ne na noge. U takvim uslovima uspeh zajednice se definiše preko prostih rezultata pojedinaca. Kako drugačije shvatiti činjenicu da na poziciju istraživačkih institucija na raznim listama mogu da utiču rezultati par pojedinaca. Jer to onda omogućava velikoj većini istraživača da egzistira u prividu bavljenja naučno istraživačkom delatnošću. Shodno tome postoji veliki problem u vrednovanju rezultata naučno istraživačkog rada. Međutim, iza toga stoji još jedan, možda veći problem. Da li su naučno istraživački projekti, koji se realizuju u Srbiji zaista primereni našem tehnološkom razvoju. Ili se radi o „istraživanjima radi istraživanja“. A onda se vraćamo na početak – da bi se time opravdalo postojanje armije istraživača.
U poslednje četiri decenije desila su se dva ključna momenta, koja su nauku u Srbiji bacila na kolena. Nažalost, kako to obično biva sve se odigralo po onom biblijskom – „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. Prvi kolac u sanduk domaće nauke zabijen je polovinom osamdesetih godina novim zakonom o naučno istraživačkoj delatnosti. Uveden je cenzus kojim su definisani uslovi po kojima neka institucija može da bude naučno istraživačka. Morala je da ima najmanje pet doktora nauka i deset magistara. Umesto da se zvanje doktora nauka stiče zato što se neko bavi naukom, stvari su postavljene na glavu. Pa je ispalo da naukom mogu da se bave samo doktori i magistri.
Drugi veliki promašaj je nastao na dva koloseka. Prvi je bilo uvođenje doktorskih studija, koje su drastično (nije prejaka reč) devalvirale kvalitet doktorskih disertacija. A time i kvalitet istraživača. Na drugom koloseku se pokušalo sa uvođenjem sistema vrednovanja kvaliteta naučno istraživačkog rada. Motiv je bio da se istraživački projekti koje finansira država realizuju kvalitetnije. Međutim, to se svelo na uvođenje radova koji su objavljeni u časopisima sa impakt faktorom, kao jedinim kriterijumom. Isti kriterijum postao dominantan i kod vrednovanja kvaliteta doktorskih disertacija odnosno napredovanja u nastavnička i istraživačka zvanja.
Shodno tome istraživači su bili prinuđeni da se okrenu jurnjavi za časopisima u kojima će publikovati svoje radove. Bojim se da smo pomalo i zaboravili afere sa časopisima Technics, Technology, Education and Management i Metalurgia International. Mislim da i danas ima sličnih časopisa. Ali sve je dobilo suptilniju formu. Sve ovo govori o uslovima u kojima se odvija naučno istraživački rad u Srbiji. Bez želje da omalovažim ičiji rad, mislim da bi bilo interesantno pokrenuti projekat kojim bi se utvrdili realni dometi nauke u Srbiji. Taj projekat bi trebalo da omogući sticanje uvida u realan uticaj realizovanih naučno istraživačkih projekata na sve sfere našeg društva. To podrazumeva i ocenu dobitaka koje je društvo dobilo i kroz izradu doktorskih disertacija. Bojim se da bi rezultati bili poražavajući. Možda bi to dovelo do otrežnjenja i pružilo nam šansu da izađemo iz lavirinta u kome se nalazi naša nauka.