Venecija je jedan od gradovima kojima sam se vratio više puta. I grad u kome sam proveo više od onih poslovičnih par sati. Ruta kojom sam prolazio tokom boravaka bila je uglavnom ista. Trg Svetog Marka – Rialto – Santa Maria della Salute. Bilo je tu vožnji vaporetom, pa čak i švercovanja. Stizao sam u Veneciju vozom, kolima, brodom i autobusom. Uživao sam u kulinarskim specijalitetima. Ali nikada nisam pomislio da se provozam gondolom.
Gledajući Japance kako bezbrižno škljocaju foto aparatima odlučio sam da ga i sam kupim. Nažalost nedostajalo mi je hrabrosti da snimim sve ono što sam želeo. Možda zbog toga nije ostalo mnogo toga zabeleženo okom kamere.
Voleo bih još koji put da vidim Veneciju. Ali ako se to ne desi neću biti razočaran. Jer ima još intersantnih mesta koje bih želeo da posetim.
U Čačku, 20. avgusta 2023. godine
Svet se otvarao
Neke od najlepših odluka doneo sam bez puno razmišljanja. Kako se kaže na „prvu loptu“. Tako je bilo i sa mojim prvim susretom sa Venecijom u leto 1979. godine. Očikavo sam poziv za odlazak u vojsku tako da nisam mnogo planirao. Pogotovu odlazak na odmor. Jednog dana sestra od ujaka Milena mi se požali kako joj roditelji ne dozvoljavaju da ide sama u Veneciju. U pitanju je bila kupovina. Bez mnogo razmišljanja ja se ponudih da joj pravim društvo. Uzeh četiri dana na ime spremanja ispita na postdiplomskim studijama i uputismo se ka Italiji. Bio je početak jula. Krenuli smo u subotu da bi u Veneciju stigli u nedelju. Smestili se u hotel i odmorni u ponedeljak krenuli u kupovinu.
Uz kloparanje voza
Putovanje vozom donosi zanimljiva druženja. Ovoga puta to je porodica inženjera iz Kragujevca koja putuje kod oca u Torino. U to vreme je „Zastava“ sa „Fiat“ – om razvijala novi model automobila. Bio je to „Yugo“. Voz putuje celu noć, a pošto najvećim delom putuje dolinom Save nema preterano šta da se vidi. Zato se uglavnom drema. A usput se i malo čavrlja sa saputnicima.
Pasoška i carinska kontrola se vrše u samom vozu između stanica Divača i Sežana. Najveći broj putnika izlazi u Trstu tako da dalje u vozu nije gužva. Železnička stanica je u samoj Veneciji. Ali mi izlazimo na sledećoj stanici. Tačnije na stanici Venecija – Mestre. Ovo je ustvari nova Venecija koja se razvila na kopnu. U blizni železničke stanice nalazi se hotel Venecija koji će nam naredne četiri dana biti baza.
Pošto smo se odmorili krećemo u Veneciju. Autobus staje u blizini hotela i vozi do železničke stanice. Dalje se po Veneciji može kretati samo pešice, vaporetom, čamcima i naravno gondolom. Po dolasku u Veneciju u restoranu na obali Velikog kanala ručamo calamare ili ti lignje. Iako je nedelja dosta radnji radi. Za početak samo razgledamo. Jer je u Veneciji sve skuplje nego u Mestrama. Milena je već bila na ovakvoj turi kupovanja u Veneciji. Tako da je dobro informisana.
Kupovina i šetnja
Naredna tri dana uglavnom imamo ustaljeni ritam. Posle doručka u hotelu krećemo u kupovinu po radnjama u Mestrama. Posle ručka i kraćeg odmora odlazimo u Veneciju i nastavljamo obilazak. Usput svratimo u poneku radnju. Ako nam se prema izlogu učini da bi unutra moglo biti nešto intersantno. Uveče obično svratimo u piceriju preko puta hotela. Pošto se spremam za vojsku ne razmišljam previše o kupovini za sebe. Uglavnom služim Mileni kao konsultant. Ne krije da je iznenađena mojom strpljivošću tokom njenih izvoljevanja u prodavnicama.
Tokom ta četiri dana sam se prilično oslobodio u komunikaciji na italijanskom. Tako da mogu da vodim prostu konverzaciju vezanu za cenu proizvoda, veličinu boju. Kupujem sebi plišane farmerke, duks i spenserice. I Zanimljivu putnu torbu. Koja je još u životu.
Ništa bez avanture
Soba u kojoj boravimo nema kupatilo, već koristimo zajedničko. Jedno jutro dok se vraćam iz kupatila otvaraju se vrata i pomalja se mladić u donjem vešu. „Jesi li ti iz Čačka“ upita me? Na moj potvrdan odgovor nastavi – „Šta radiš ovde“? Odmerih ga i odgovorih – „Isto što i ti“. Dok smo doručkovali on u salu uđe u društvu drugog mladića. Koga prepoznadoh kao mlađeg brata mog školskog druga Slavka. S obzirom da je ovaj drugi bio u Čačku poznat kao „šaner“ sam za sebe se nasmejah. Setivši se svog mnalopređašnjeg odgovora.
Već narednog vikenda obreh se u Čačku. Po povratku iz banke prijatelj me pozva da mu se pridružim na kafi u restoranu „Mladost“. Ubrzo nam se pridruži mladić u kome prepoznadoh mog poznanika iz Venecije. Prijatelj me upita – „Da li poznaješ mog komšiju Žikicu“? Spremno odgovorih da sam imao čast da ga upoznam pre samo nekoliko dana.
Povratak
Četiri dana brzo prođoše. Za povratak odosmo do Venecije i tamo se ukrcasmo na voz. Trebalo je preživeti još ulazak putnika u Trstu i carinsku kontrolu. Saputnici su nam ovoga puta bili mladi par sa devojčinom majkom. Koji su se put Italije otisnuli radi kupovine venčanice i odela za venčanje. Carinik je bio dobre volje tako da prođosmo bez plaćanja carine. Na izlasku onako u šali reče maldom paru – „Nemojte da mi se hvalite kod kuće da sam vas pustio“.
U Beograd stigosmo u petak ujutro. Odoh odmah na posao. A uveče sam već bio u Čačku.